Alehandro Sambra - Načini povratka kući

Alehandro Sambra nije pronašao odgovarajuću formu za svoj umetnički izraz, ali jeste odlučio da od čitaoca načini saputnika na putu ka osvajanju forme.

Šta je Dajana-pisac ovde htela da kaže?

Ovo je drugo Sambrino delo koje čitam, čitala sam i pisala ovde o roman(čet)u „Bonsaiˮ, i u oba slučaja metatekst gura osnovni tok priče s pozornice – i, ne, nije to novotarija radi novotarije, iako se na trenutke Sambra čini pomalo kao vlasnik lokalne kraft pivare koji ljubiteljima jelena i lava može delovati kao da izvodi besne gliste. Ali ne, njegov metatekst ima nekoliko funkcija, a pojavljuje se kao intruzivna misao koja nagoni autora da neprestano rastavlja tekst i preuređuje ga.

Naime, ovaj pisac-protagonista koji se na razne načine vraća kući otkriva ono što je znao i pre – da njegov povratak nema mnogo toga zajedničkog s Odisejevim, ali da herojsku dimenziju ovog fundamentalnog tropa svekolike književnosti može zameniti autofikcijski patos, opasnost koja uvek vreba na tržištu zasićenom onim „ja, pa ja“. Stoga, šta uraditi nego savijati formu tako da nas neprestano izmešta i udaljava od centra koji je bolan koliko i svako otkrivanje da je povratak kući nemoguć jer onaj koji se vraća nije isti onaj koji je otišao? Distorzija i metatekstualno pitanje „kako da ispričam ovu pričuˮ (ironijski) prikriva činjenicu da (očekivane) priče nema i da razrešenje misterije iz detinjstva neće ponuditi ultimativni način povratka kući.

A ta kuća, ona je u svesti protagoniste jedna organska tvar koja u detinjstvu za vreme Pinočeove diktature u Čileu bile istovremeno i granica poznatog sveta, a svaki prelazak te granice potencijalno fatalan. Ipak, kada dečak dobije zadatak od misteriozne devojčice da motri na suseda i izveštava je o dešavanjima u njegovoj kući, on je poput mitskog heroja pozvan na putovanje i avanturu, a njegov pristanak na lutanje po susednim kvartovima preduslov je postojanja same priče. Ipak, centralno pitanje je: zna li na šta tačno pristaje i kakve su stavke ovog neobičnog dečjeg ugovora?

A „sporedno pitanjeˮ, meni zanimljivije: jesam li ja, pripovedač ove priče, prvo ili treće lice (istorije)?