Alehandro Sambra - Bonsai

Pročitala sam negde da nijedan pisac ne piše eksperimentalnu prozu do kraja života – to je svojstvo mladosti, ta potreba da se smesti bomba u srce jedne forme i raznese na komade, pa ko preživi.

Emilija nije preživela.

To saznajemo već u prvoj rečenici, da neka žena, koja bi se mogla zvati Emilija, ali ne mora, nije više tu, i taj signal poslat kroz nervne sinapse možda probudi neku lampicu nazvanu Marija Iribarne u čitaočevom mozgu. U mom svakako jeste, ali izašla sam iz tog opasnog tunela vrlo brzo i to onda kad sam shvatila da Sambra, kao Stalone u Rambu, osipa rafalnu paljbu po žanrovskim konvencijama ljubavne književnosti. Ne radi on to iz pozicije arogantnog pripovedača, naprotiv, više hirurški pokušava da iščupa ono sirovo središte koje te konvencije skrivaju, uniformišu i naposletku, daju im taj po ljubavnika uvredljivo opšti naziv – ljubavni roman. Produžavajući naslovnu metaforu, moglo bi se reći da pripovedač pažljivo secka sam žanr, čupne sve što štrči i moglo bi da pobegne, dok istovremeno ne ostane gotovo teorija samog žanra, udžbenički primer onih sedam etapa ljubavi koje teoretičari izdvajaju (očaranost, buđenje, konzumacija, proslava, zaljubljenost u odsustvu, razdvajanje i kraj). No, ako znaš sve ovo, možeš li umaći bolu, formalno osmisliti i urediti ovo iskustvo ljubavi tako da nadmudriš kliše, postmodernistički (predvidivo) proširiš granice stvarnosti tako da u njih stane sva ta patnja prve rečenice: „Na kraju ona umire i on ostaje sam“?

Smestivši smrt na početak, Sambra poovski najavljuje da je ovo najtužnija od svih književnih tema, smrt voljene, ali onda šeretski ispituje našu osetljivost na taj književni aksiom i lišava junake svih finih karakternih nijansi. Umesto njih, na scenu postavlja likove kao funkcije teksta i na kvarno tera čitaoca da sam dijagnostikuje da li ga i šta tačno boli.

Hulio i Emilija žive u nekom (paralelnom?) svetu gde je književni tekst fatalan po čitaoca, gde Prust i jedna priča Masedonija Fernandesa proriču budućnost, okamenjeni klišei vezuju prošlost u čvorove, a sadašnjost – ona se klati negde između. Čitajući ovu skicu, čini vam se da ju je potrebno samo dopuniti do romana – dodati drvo, adresu, proleće, leto, jesen, zimu, boju očiju, šta god da nas je književnost naučila da je potrebno ljubavi da bi postala priča.

Ipak, Sambra ne nudi pomoć u tom poduhvatu, već negde u pozadini oštri makaze i traži pravo mesto za rez.