Zoran Ferić - Na osami blizu mora

Nekako se zadesilo da ovih dana pogledam „Leto kada sam naučila da letim” i čitam Ferićev, uslovno rečeno, „razlabavljen” roman-zbirku, „Na osami blizu mora”, te su se saharski dani (kako Tanjug javlja) pretvorili u sunčana leta na Hvaru i Rabu što, priznajem, nije loše za jedan babamartovski period usred prašnjavog grada.

Ipak, atmosfera Ferićevih priča o „galebovima” s Raba i devojkama koje ponekad figuriraju kao statistkinje, nekad kao kolateralna šteta, a mahom kao magnetno polje ka kojem je upravljena stidljiva, a vrlo brzo i destruktivna muška seksualnost, sunčana je samo na prvi pogled – u senci ostrvskih borova i pod krinkom preplanulih tela, jedrenja i mladalačke čulnosti, životne trajektorije ne samo što ne pogađaju centar, već odlaze daleko od njega, u kaljugu degeneracije, bolesti, prostituisanja i duha i tela, ljubavi su tragične na onaj način svojstven filmovima iz sedamdesetih i osamdesetih, a svaki susret ispunjen je potencijalom da postane sudbonosan. Ferić se vešto, kroz devet priča u kojima na trenutke i s prekidima izranjaju novi junaci, poigrava ovim potencijalom, a čitalac se zatiče pred misterijom onoga što pisac lukavo prikazuje kao sudbinu, a zapravo je vešto prikrivena (a možda i nije?) niskost ljudskog duha, najslikovitije prikazana u trenucima kada ostareli Škembo hamletovski debatuje sa sobom, „spasiti prostitutku ili kompromitovati sebe?”, pa se odlučuje za treće, najgnusnije rešenje. S obzirom na to da u Ferićevom pisanju naglašeno izostaje moralizatorski stav, kakav je, po svemu sudeći, očekivan od autora koji o ljudskoj čulnosti ne svedoči s aspekta „letenja”, već potonuća na samo dno muške pohote (nikada mi ova reč nije zvučala prikladnije), jasno mi je zbog čega bi pojedincima ovo delo moglo biti jednako odbojno kao i dela Elfride Jelinek, na primer, ali potrebno je savladati tu odbojnost ne radi pornografskog užitka, već autentičnosti gacanja po mulju.

Bilo je priča koje su mi u svojim raspletima delovale preterano romaneskno, a početna postavka bila im je „životna, isuviše životna”, onako kako to biva u malim sredinama, gde se već u ranim godinama jasno nazire koga šta čeka, ali Ferićev stil toliko je ubedljiv da sam bila spremna da zažmurim na jedno oko i oprostim Feriću-piscu što je izneverio Ferića-realistu. Uostalom, i pisac Luka odlučio se za izmaštanu decu prostitutki radije nego za nepodnošljivo puteno postojanje tela kojih u „Na osami blizu mora” ima raznih, defiluju stranicama kao plažom, gde se osetljivima na ljudsku prirodu „ispod pojasa” može učiniti da ih je previše na onaj rubensovsko-napadni način, do granica gađenja nad organskom stranom čoveka.

Ne bih vam pisala o junacima, o njima je pisao Ferić mnogo bolje no što bih ja to umela, ali sigurna sam da ukrštanje sa nekom od čitaočevih „priča iz mladosti” neće izostati, makar i u vidu stidljivog prepoznavanja nagona o kojima je u ovoj knjizi moguće progovoriti isključivo iz pozicije vulgarnosti da bi se prikrile sve neravnine, potencijalne nepravilnosti i skretanja s vekovima nepokolebljivo definisanim okvirima „zdrave muškosti”. A žene – tajna njihove čulnosti ostala je Feriću upadljivo nedokučiva u ovom delu, ali to mu ne treba zameriti jer ovo je, naposletku, jedan odistinski testosteronski poduhvat. Radujem se čitanju „Kalendara Maja”.

Jeste li čitali ovu ili neku drugu Ferićevu knjigu? Kako vam se čine?