Zbignjev Herbert - Izabrane pesme

Tokom godina selila sam se dvocifren broj puta, i uvek sam morala da odaberem koje knjige ću ostaviti u sobi kod mame, a koje će stati na minijaturne police, klub stolove i nekad čak i krevete (da, spavala sam sa Žižekom, grozno). Zbirka o kojom danas želim da vam pišem među onima je oko kojih nikada nije bilo dileme – išla je svuda sa mnom i, ukoliko bi mi neko tražio da odaberem samo deset knjiga koje ću sačuvati iz svoje biblioteke, ona bi nesumnjivo bila jedna od njih.

Zbignjev Herbert nije dobio Nobelovu nagradu, premda postoje podaci obaveštajnih službi da je bio kandidat kad i Vitold Gombrovič. Poljska je dala čak dvoje pesnika-nobelovaca, Vislavu Šimborsku i Česlava Miloša, a, ako mene pitate, Herbert je nije dobio isključivo zbog političke nepodobnosti iako je, za moj ukus, daleko zanimljiviji pesnik od njih. Među poljskim pesnicima koje sam čitala i neizmerno volim je i Tadeuš Ruževič, ali o njemu drugi put.

Čitanje Herberta nalik je drevnim bajalicama, prvo vam zapadne za uho mistički ritam njegovih pesama koji je savršeno prenet u prevodu Petra Vujičića i Biserke Rajčić. Potom, nakon upoznavanja sa njegovim demitologizovanim mitovima, pojavljuje se Gospodin Kogito kao lirski konstrukt i pesnikov „alter-ego“, nadređena lirska figura koja progovara o brojnim temama izbegavajući pesničku metaforizaciju stvarnosti. Šta to znači? Tamo gde poezija stilizuje stvarnost rečima, gospodin Kogito je samo posmatra i opisuje, a metafora se sama stvara ili ne – to je već do vas kako ćete razumeti. Ovakvo čitanje poezije je, baš volim ovu reč u poslednje vreme, kontraintuitivno jer vas pesnik lišava napora ljuštenja značenjskih slojeva i nudi vam opaženu stvarnost koju je daleko izazovnije oljuštiti – vi ste tu da se s pesnikom usudite na taj poduhvat.

Herbert je i duboko ironičan pesnik, ali ne i mizantrop – on zna da je nenadmašni put do objašnjavanja stvarnosti njeno posmatranje, i uči i vas da to činite kroz ironizaciju svakodnevnih pojava. Tako postoje naslovi pesama poput „Kasnojesenji stih Gospodina Kogita predodređen ženskim časopisima“ koji zvuče ironično, a onda vas zatekne osam magičnih stihova koji poentiraju sa „mesec izlazi visoko zatvori oči“.

Pisala sam vam da je poezija Silvije Plat hermetična i zahteva posvećenost i strpljenje. Herbertova je potpuno drugačija – jezički je svedena, pročišćena, bez opterećenih (i opterećujućih) pesničkih slika, patetična onda kada vas priprema za ironijski rez (te se nemojte prevariti i uperiti prstom u Herberta kad na to naiđete, već usmerite pogled i prst ka stvarnosti). Ako ste ljubitelji poređenja, možda će vas podsetiti na Vaska Popu – a nije slučajno da su ova dva pesnika inspirisala Teda Hjuza na kreiranje figure Vrane. Ne umem da pišem o poeziji u ovoj formi, pa ću vam zato samo ostaviti odlomak iz jedne pesme:

Gospodin Kogito – povratak

 

2

zbog čega se vraća

iz boljeg sveta

pitaju prijatelji

 

mogao je tamo da ostane

nekako da se sredi

ranu da poveri

hemijskim čistionicama

 

da je ostavi u čekaonici

velikih aerodroma

 

zbog čega se vraća

 

– u vodu detinjstva

– u ispreplitano korenje

– u zagrljaj sećanja

– u ruke lica

ispečenih na roštiljima vremena

 

naizgled jednostavna pitanja

zahtevaju složene odgovore

 

možda se Gospodin Kogito vraća

da bi dao odgovor

 

na šapate straha

na nemoguću sreću

na iznenadni udar

na lukavo pitanje

Jeste li čitali Zbignjeva Herberta? Šta čekate?