Uglješa Šajtinac - Koljka i Sašenjka

Šta Mitar Mirić, banatska kokoška Ebigejl i Puškin imaju zajedničko?

Roman „Koljka i Sašenjka“ Uglješe Šajtinca.

Ne znam da li se sećate, ali nekada su nastavnici srpskog u osnovnim školama voleli da daju onu vežbu s pet nasumičnih reči koje morate iskoristiti u sastavu.

Uglješa Šajtinac je, nekom magijom, uspeo da ta (prividna) nasumičnost funkcioniše, i to u romanu odraslog čoveka, i to na svega 150 strana (prelepog!) džepnog formata.

Ovo je delo u kojem se nešto suštinski anahrono uselilo u moderni trenutak, i vodi s njim dijalog. Glavni junak sređuje seosku kuću svog pokojnog strica Koljke, dok ga pohode Sašenjka (Puškinov duh) i „otac Polifemˮ, ludički element neozbiljno ozbiljnog romana – i sve to ispunjeno kokodakanjem, mjaukanjem, lavežom, dečjim glasovima preko plota i povremenim upadicama protagonistkinjine supruge Mile. A negde tamo, van dvorišta, u svetu Zoom-ova, vlada neimenovana bolest dok se život odigrava uprkos (ili zahvaljujući?) njoj.

No, nisam se mogla oteti utisku da ti duhovi pohode svakog ko se s njima dovoljno dugo zatvori u kuću (karantinira, jelte) i da naš protagonista toliko intenzivno razmišlja o predmetu svoje studije (nagoveštava se da piše o Puškinu) da on postaje element njegove stvarnosti. A već kad smo u puškinovskom raspoloženju, da romantičarski izjavim kako mislim da sve najbolje studije nastanu onda kad taj dijalog postane dvosmeran (po cenu neke F20 u kartonu, za ove s drugačijim aršinima).

I tako naš (i baš je naš, vojvođanska prim. aut.) junak razgovara s duhovima u pauzama od sitnih popravki po kući, bavi se seoskom zoografijom i popisom stanovništva (od pulina Heruvima do mačke Lolike), a iza svega toga provejavaju njegov odnos sa stricem Koljkom, krivica što „nije primetioˮ, kao da je smrt moguće primetiti, brak s Milom u kojem se reč „dete“ pažljivo izgovara i seoske zgode i nezgode (hint: Mitar Mirić).

A Sašenjka, on ima svoju priču, onu pre i onu posle – a te post-priče preraspoređuju elemente života tako da se on odvaja od glavnog i odgovornog, pa mu ih naš glavni junak priča, sve do trenutka rastanka u kojem, simbolično, počinje i proces pisanja.

I sad se ja pitam čiji duhovi vas pohode.

Slušam.🦻