Truman Kapote - Hladnokrvno

Pominjala sam kako tražim nešto bez trunke lirskog jer sam preterala s lirskim romanima i poezijom u poslednje vreme, pa je napokon na red došao Kapote i, uprkos što na policama u biblioteci stoji u sekciji NON-FICTION, njegov ROMAN „Hladnokrvno”. E, sad, da li sam baš izbegla lirsko – u to nisam sigurna, ali sam svakako dobila nešto drugačije i, u mom slučaju, emotivno nezahtevno. Mogli biste sad reći kako je ubistvo cele porodice itekako emotivno, ali ja imam tu (ne)sreću da uspevam da se izmestim iz tragike ovakvih događaja i posmatram ih analitički (neko bi rekao hladnokrvno), pa mi ovo nije bilo preterano mučno.

Truman Kapote je pisao „Hladnokrvno” kao svojevrsnu studiju slučaja dvojice razbojnika opšte prakse koji su usmrtili celu jednu porodicu, naizgled bez ikakvog motiva – premda i tu postoji izvesna misterija koja pokreće narativ, rekla bih da čitaoci koji vole trilere i krimi-romane lako mogu da pogode zašto bi neko tek tako ubio nepoznate ljude, te je to, na koncu, manje važno. Ono što je meni privuklo posebnu pažnju nisu ni Kapoteov stil, čak ne ni junaci, već prisustvo autora koje se otkriva u načinu na koji opisuje Perija, jednog od dvojice ubica. Stekla sam utisak da, bez obzira na pretendovanu „objektivnost” koju je nastojao da postigne, između ostalog, odabirom sveznajućeg pripovedača, Kapote nije uspeo da sakrije svoje simpatije za Perijev život. Kad kažem simpatije, ne mislim na saosećanje ili razumevanje za splet okolnosti koji je iznedrio ovakvog čoveka, već nekakvu voajerističku zainteresovanost za osobu čiji je moralni mehanizam podešen po drugačijim parametrima u odnosu na većinu, gotovo fascinaciju tim čovečuljkom simpatičnog lica koji je imao hrabrosti da učini nezamislivo. Nekoliko trenutaka druženja s Guglom kasnije, otkrila sam da je Kapote naposletku postao Perijev prijatelj i to zaista ne iznenađuje, ali jeste vrlo interesantno pratiti tekstualne pukotine kroz koje se naslućuje Kapoteova nežnost prema „junaku”.

Kapote je izvrstan pripovedač, nikada patetičan, niti sklon senzacionalizmu i držanju slova o moralu, što je za mene nezanemarljiva vrednost pripovedanja o događajima koji neminovno izazivaju burne reakcije javnosti i kolektivnu histeriju. Ne znam sa čime bih ga uporedila u književnosti, ali atmosfera me je dosta podsetila na onu u seriji Broadchurch, pa ako vam se ona dopala, ne sumnjam ni da će „Hladnokrvno”. Možete ga čitati samo radi priče, koja je dovoljno upečatljiva i jedinstvena po sebi, a možete ga čitati i radi vrhunske književne tehnike, u svetlu onog floberovskog da je dobru književnost moguće pisati o bilo čemu. U opisima svakodnevnice jedne obične farmerske porodice, beskrajne vožnje po američkim autoputevima, razgovora koji vode dve vucibatine, u svemu tome vama je jasno da bi Kapote napisao jednako dobar roman i da mu je tema bila kako pravilno otvoriti tetrapak. Reče jedna naša spisateljica pre koji dan kako književnost mora imati dobru temu, i slažem se, uz napomenu da ima pisaca kojima je svaka tema dobra tema, a ja za takve imam posebnu policu. 😃

Jeste li čitali Kapotea? Kako vam se čini?