Ted Hjuz - Vrana

“Vrana sadrži neidealizovanu predstavu ljudskih aktivnosti u istoriji, sa naglaskom na destruktivnom, konstataciju da je naš napredak kao vrste i kao pojedinaca skoro uvijek nauštrb nekog drugog, osjećanje krivice tipično za onog koji je katastrofu preživio, kao i priznanje da se ne možemo jednostavno iskobeljati iz sopstvenog mentalnog sklopa i jezika; ali ona ukazuje i na to koliko je važan pokušaj da se taj jezik razglobi, relativizuje, dotjera do granice.“ (iz sjajnog pogovora prevoditeljke Marije Bergam Pelikani)

Vrana je i trikster i pesnik i čovek i nečovek i lutalica i ptica i mit i ne-mit i nakaza i božanstvo i mnogo toga što mitotvorna poezija, poput Hjuzove, dozvoljava Vrani da (ne) bude.

Poenta je da je Vranu nemoguće uhvatiti za glavu i rep, ni jezički ni interpretativno, a podozrevam ni fizički (ako je neko probao, neka javi). Ali, da biste čitali ovu zbirku, što ne sumnjam da hoćete, negde na trećoj strani, gde su podaci o izdavaču, napustite predstavu o tome šta poezija jeste ili nije. Ovaj korak dva puta ponoviti ako su za vas poezija „lepe reči“.

Hjuzov svet, u kojem Vrana daruje muškarcu i ženi dušu uguravši im crva u zadnjicu jer je Bog impotentan u svojoj refleksiji o duši, ispunjen je predstavama nasilja, horora, crne komedije i crnog, crnog, crnog, kako i počinje ova zbirka. Bog je tek drugi u Hjuzovoj hijerarhiji – iznad njega je Priroda i sva njena silina koja se utisnula i u čoveka, čineći ga ponekad neshvatljivo nasilnim i destruktivnim.

Jezik u ovoj zbirci oponaša taj nakazni, ružni i destruktivni svet, ali to ne znači da ne poseduje unutrašnju logiku i izvesnu „lepotu“, premda je tu kategoriju potrebno redefinisati ili napustiti u potpunosti ukoliko želite da „uživate“ u ovoj zbirci. Reči u ovoj zbirci zaista su rastegnute, kako kaže prevoditeljka, pa je tako „hirurški ušni rašivač“ našao mesto u „Ljubavnoj pesmiˮ, kola bljuju prtljage i bebe, lobanje se razmrskavaju, a Vrana se uvek nekako nađe na kraju svega toga, da poentira i nastavi dalje.

A zašto da čitate kad je već toliko gadno?

Jer je gadnije kad pogledate kroz prozor. Ili u sebe.