Tabuki - Pereira tvrdi da...

Ako ne napišem ništa o knjizi neposredno nakon čitanja, velika je šansa da uopšte ni neću jer pročitam neku drugu, pa mi se o njoj piše pre nego o ovoj i to je ciklus koji kod mene ponekad uključuje i krivicu jer propustim da podelim neka sjajna dela. „Pereira tvrdi da…ˮ jedna je od tih knjiga koje sam čitala u periodu kad me je i sama pomisao na Word činila nervoznom, ali se dešava da o ovoj knjizi često razmišljam i to najviše kad vidim političko-moralnu dilemu „delati ili ne delatiˮ.

Naime, ovo je roman(če) koje u ispovednoj formi na planu individualne svesti reflektuje fragmentiranost društvene stvarnosti, alegorijski prikazujući rascepljenost identiteta kroz odnose Pereire, vremešnog urednika kulturne rubrike u marginalnim novinama u Portugalu, sa drugim likovima-funkcijama. Direktor novina je, recimo, figura koja predstavlja mehanizam delovanja represivnog sistema kroz posrednike koji mu služe, lekar koji leči gojaznog Pereiru je predstavnik naučnog mišljenja koje nema mnogo neposrednog uticaja na društvene promene, a moj najdraži lik-funkcija, sveštenik koji je istorijski povlašćeni slušalac ispovesti i alegorijski predstavlja savest, ovde je upadljivo odsutan, nema vremena da se vidi s Pereirom, odnosno - nema ga.

A s obzirom na to da je odnos moći u ispovednom procesu na strani onog koji sluša/ćuti, dok budete čitali ovaj roman nametaće vam se pitanje kome to „Pereira tvrdi da…ˮ, čime počinje svako poglavlje kao podsetnik da je u narativu prisutan i taj nevidljivi Drugi koji njime upravlja. A Pereira, on je čovek koji priča sa slikom svoje mrtve supruge i u suštini, bori se s pitanjem politike (u) književnosti kroz komplikovani odnos s mladićem-pripravnikom koji piše politički nepodobne članke u vremenu kad zbog toga možeš u toku noći nestati iz sopstvenog kreveta.

Tabuki kroz Pereiru postavlja ne samo pitanje lične odgovornosti u društvenom mraku, već i ličnih posledica i za delanje i za nedelanje. Dodatno, sve vreme prisutan je i Ego u razgovorima s doktorom koji postavlja vrlo savremeno pitanje - da li nas sprečava da delamo (glasamo, protestujemo, učestvujemo u udruženim akcijama) to što znamo da nećemo dobiti lične zasluge, a samo se one broje, dok posledice mogu biti vrlo lične?

U Portugalu koji je sve očiglednije fašistički, jedan mali debeli čovek koji priča sa ženinom slikom i ide u banju jer stavlja previše šećera u limunadu mora samostalno da odluči da li je dovoljno značajan samom sebi da bi odlučio da bude deo malog broja onih koji delaju prema savesti - malog, ali broja.

U ovom romanu-dilemi Pereira je ipak preživeo da ispriča. Pitanje „komeˮ ostaje otvoreno.

🅿️ Prevod je korektan, nisam uočila ništa problematično, ali mi se više dopada engleska upotreba MAINTAIN u naslovu spram naše TVRDI. 🌻