Štefan Cvajg - Novela o šahu

Naučila sam davno uz Šopenhauera, a Cvajg me je podsetio – najveća ljudska tragedija je posedovanje samosvesti. U trenutku kada pojedinac počne da reflektuje nad sopstvenim odlukama i mislima, jedinstvena svest razdeli se na Belo i Crno i počinje igra koja je usled paradoksa unapred osuđena na propast. Čovek nikada ne može biti Drugi, a ipak je sam sebi uvek Drugi kada razmišlja o sopstvu, zauzimajući jednu imaginarnu spoljnu poziciju, tek prividno izmeštenu iz uskih okvira individualne svesti.

Korak dalje, i – provalija.

„Novela o šahu“ možda je nevelika obimom, ali idejnom kompleksnošću prevazilazi mnoga dela od više stotina strana, te ne bih rekla da je ovo delo koje treba pročitati za popodne i sutra odmah nastaviti s nečim drugim. Napominjem ovo jer, ukoliko ste (nesrećnim slučajem) prijemčivi za ovakve teme, one bi mogle ostati s vama duže no što biste želeli.

Kakve teme?

Svakakve. Zaplet je vrlo jednostavan – šahovski velemajstor putuje brodom i sticajem okolnosti, izazvan je na simultanu partiju s drugim putnicima. Među njima nalazi se i doktor koji, na iznenađenje svih, lako predviđa i analizira taktiku protivnika, i to protivnika koji važi sa neotesanog, nesofisticiranog čoveka koji poseduje Veštinu, ali ne i imaginaciju. Spram njega, nalazi se čovek za kojeg šah nisu table i figure, već umni proces kojem nije potrebna podrška materijalne stvarnosti. Pritom, Cvajg je zanatski izučio umetnost kratke forme do (šahovske) perfekcije, te se susret Veštine i Uma odvija kroz jezički i kompoziciono vrlo pročišćenu formu, čija matematička preciznost korespondira s šahom kao Umetnošću.

Moglo bi se reći da je Cvajg kroz ovu borbu oslikao nacizam u svojoj mašinski preciznoj veštini destrukcije, ali meni je bliži utisak da je ovaj misaoni eksperiment prevazišao istorijske okolnosti u svom oslikavanju sukoba Uma i Snage, Umetnosti i Veštine, Teorije i Prakse. Šah je tek naizgled jednostavna igra – njena pravila su jasna i lako ih je naučiti, ali je mogućnost varijacija na zadatu temu bezbroj i svaki odabir poteza, iz mnoštva mogućih, sužava broj narednih Dobrih i povećava broj potencijalno Pogubnih. Upravo na temelju te ideje, Cvajg oslikava ono što bi najpre valjalo shvatiti kao filozofsko-misaoni eksperiment, a tek potom i kao Književnost (sic).

U ovom izdanju su i „Nevidljiva zbirkaˮ, kratka priča o slepom čoveku koji skuplja bakroreze, i „Epizoda sa Ženevskog jezeraˮ, o zalutalom vojniku čija se glava nalazi u skromnom seljačkom domu s porodicom, dok je njegovo telo poslato u rat. Obe priče idejno prevazilaze anegdotalnu formu u kojoj su ispričane – u prvoj Cvajg problematizuje Lepotu lišenu svoje vizuelnosti, onu ideju o lepom koja opstaje van domena čulnog, a u drugoj je, rekla bih, najbliži životu tematizujući besmisao ratova u kojima su delegirana tela, a ne ljudi.

Jedna od onih knjiga posle kojih zaspite u 4 ujutro. U mom intimnom rečniku – koncentrovana književnost.

P. S. Ako ste čitali, pišite utiske. Ako niste, pišite kad planirate. 😊