Šandor Marai - Sveće gore do kraja

Dopada mi se kad vidim da neko pisanije na Instagramu nazove ‘osvrtom’ – nije kritika iz očiglednih razloga, dok prikaz uvek nekako sugeriše da je u pitanju prevođenje dela u njegov svedeniji oblik u cilju prodaje ideje ili fizičkog primerka. Osvrt, s druge strane, meni uvek zvuči kao da uključuje i praksu individualnog čitanja, što je ono čemu težim u ovim kratkim zabeleškama: da ostavim trag o sopstvenoj interakciji s delom, analiziram sebe kao čitateljku i, naposletku, podsetim i sebe i druge na to da književnost, čak i kad je naslovna strana knjige ovako kriminalna, ipak trgovina iskustvom (što je poželjan stav ukoliko vas, kao mene, odbijaju izdanja s ovakvim likovnim rešenjima).

Šandor Marai i ja smo se upoznali prvo kroz niz prikaza koje sam sticajem okolnosti čitala, imala sam ga dugo na polici jer sam dobila knjigu na poklon i nekako, uvek mi je po opisu delovalo da bih to uzela onda kad nemam šta drugo da čitam – general čeka prijatelja iz mladosti 41 godinu da bi s njim vodio razgovor o događajima iz prošlosti u koje je bila uključena i generalova pokojna supruga Kristina. Napomenula bih i da su prikazi u književnim časopisima koje sam čitala, premda lepo napisani, propustili da me zainteresuju i to baš zato što je iz njih izostao zapis o procesu koji se odvija u toku čitanja, a što je za ovu knjigu ključno. Marai piše o moći interpretacije u ovom kratkom romanu, o mehanizmima u nama koji od pojedinačnih događaja pletu čitave lične mitologije koje potom postoje nezavisno od samog spleta okolnosti i čija snaga naraste do takvih razmera da ne postoji nijedna ravan (svakako fiktivne) stvarnosti koja bi im se mogla suprotstaviti. General 41 godinu opsesivno razmišlja, analizira i tumači dva događaja – jedan za vreme lova, a drugi u vezi sa Kristinom. Osam godina nije pitao Kristinu za razjašnjenje, a čitave četiri decenije čeka prijatelja da se vrati i ponudi mu odgovore na pitanja koja ga proganjaju.

Marai, ipak, nije naivan pisac, on vrlo dobro zna, a znate i vi, da za generala postoji samo jedan odgovor koji isključuje i mogućnost i relevantnost bilo kog drugog jer, ukoliko bi se ispostavilo da njegovo tumačenje počiva na potpuno pogrešnim premisama (a Marai je to u tehničkom smislu vrlo lako mogao da izvede, čak i na samom kraju jer je vrlo vešto ostavljao mesta neodređenosti u tekstu), to bi značilo da je čitav njegov život izgubio svoje (fiktivne) temelje. General je poput naučnika koji godinama razvija svoju teoriju na arbitrarnim premisama koje imaju uporište, ali veoma labavo, i vi kao čitalac sve vreme čekate da se pojavi taj najavljivani Drugi glas, prijatelj koji poseduje povlašćeno znanje o događaju, jer vi znate šta je nepouzdani pripovedač, verujete u književne obrte jer sve vodi ka tome, sve sugeriše da će Konrad napokon generalu koji očajnički bunari po sećanjima ponuditi nekakvu Istinu koja mora postojati. A dok ste vi opčinjeni tom neizvesnošću i okrećete stranice (legla sam u 2 ujutro pre neki dan), Marai za to vreme teše jednu finu letvu da vas odvali njome po pametnoj čitalačkoj glavici i vrati vas preispitivanju ideje o pripovednom glasu, statusa istine u različitim slojevima teksta, i, meni najzanimljivije, moći fikcije koju neprekidno stvaramo u svakodnevnom životu. Kada kažem moć, zaista to i mislim – naš identitet i slika o sebi zasnivaju se na složenim mehanizmima proizvodnje fikcije koji ih održavaju uprkos tome što postoji beskonačan broj mogućih interpretativnih puteva kojima možemo poći u sopstvenoj samopercepciji. Marai vas vodi tim putem i njenim klopkama, ali uz svest o neodrživosti bilo kojeg drugog modela postojanja, te je, ovo, između (mnogo toga) ostalog, roman koji preispituje koju to istinu čovek zaista želi kada za njom traga – istina je kod Maraija relaciona kategorija direktno zavisna od pozicije koju čovek zauzima u odnosu na događaje.

I, pazite sad ovo – „Sveće gore do kraja″ nije postmodernistički roman. Kakav je, to vama prepuštam. Ali ovo čitalačko iskustvo vredi da zažmurite na korice.