Samanta Šveblin - Sedam praznih kuća

U svetu Samante Šveblin, u praznim prostorima zgusnuta je sva suština onih (ili onog?) što ga naseljavaju.

U sedam priča-praznih kuća, ljudsko telo je u neprekidnom pulsiranju i autorka na planu sintakse stvara osećaj promuklog disanja za vratom čitaocu, imate utisak da vam je neko iza leđa sve vreme, ali ga ne vidite. Ipak, nije u pitanju jeftini horor u kojem će vas neminovno zaskočiti nekakvo čudovište iz mraka, već će taj poznati i poslovično bezbedan prostor kuće postajati sve podmuklije stran kako budu odmicale priče.

Pišem vam o pričama kao celini jer iako nisu tematski povezane, u ovoj zbirci je kompoziciono jedinstvo postignuto pomenutom željom da se razotkrije i restrukturira značenje kuće – od golih penzionera koji skakuću po travnjaku do Lole iz priče „Sipljivo disanje“ koja se svakog dana budi u novoj kući, svi otkrivaju da iz mikropukotina bliskog i poznatog prostora vreba nešto čudovišno. Balansirajući uvek između potencijalnog prestupa i njegovih nagoveštaja, Samanta Šveblin se poigrava sa žanrovima trilera, horora i fantastike, ali sve vreme ostaje u (proširenim) granicama stvarnosti, pokazujući da je „san razuma“ taj koji „rađa čudovišta“. Začudnost osnovnih postavki priče više je pravilo no izuzetak, te neretko stičete utisak da čitava njena poetika niče iz jedinstvene i zajedničke iščašenosti univerzuma, koja se najpre očituje u ekscesivnim ponašanjima koja nagoveštavaju da su junaci ovih priča podešeni drugačije – žena ulazi ljudima u kuće i traži nešto, druga odlazi od kuće s istim namerama, treća ne može da izađe iz kuće, četvrta stiže samo do dvorišta u koje joj komšija ubacuje odeću, peta ispituje koliko prostora zauzima jedno telo na ovom svetu. „Ekscesivnost“ ovih ponašanja počiva na uvek nestabilnoj granici između privatnog i javnog prostora, na čemu je utemeljena priča „Sipljivo disanjeˮ u kojoj se govori o „izgredu“ u supermarketu koji je promenio sve – potiskivanjem tela iz javnog u pseudoprivatno, a zapravo nevidljivo, odvija se njegovo svojevrsno brisanje iz društvenog prostora.

A kada priču smesti u međuprostor, čitalačka napetost dostiže vrhunac. Primera radi, nepoznati čovek u bolničkoj čekaonici saznaje da devojčica koja čeka roditelje i mlađu sestru nema donji veš i predloži joj da je odvede do tržnog centra i kupi joj gaćice – sva pažnja biva usmerena na pitanje hoće li se ili neće preći već rastegnuta granica prihvatljivog i bezopasnog. Ali kao na mađionarskoj predstavi, dok je vaš pogled zakucan za pozornicu, magija se odvija ipak negde iza nje.

Ako trepnete, sve ćete propustiti. 😉

🅿️ Prevod je očekivano dobar jer smo na to navikli od Branka Anđića, ali smo navikli izgleda i na to da Agora ne veruje u lekturu.