Rut Ozeki - Priča za biće vremena

Postoje romani sa svetovima koje je teško napustiti. Potom, kad vas poslednja stranica na to prisili, još je teže nešto napisati jer nemate otklon od pročitanog – ali, ovo neće biti metaosvrt, ne brinite. Samo sam htela da se ogradim od kvaliteta napisanog jer sam jedva čekala da vam pišem, a sad mi deluje da ima toliko toga da se kaže – neću vam ni „toliko toga“ reći jer ne želim da vam oduzimam vreme koje biste mogli potrošiti da odete do knjižare/biblioteke i obezbedite sebi primerak ove knjige. Ovaj prikaz možete čitati usput, samo pazite na saobraćaj.

Sličan dijalog sa vama vodi i Rut Ozeki u ovoj knjizi koja je čitava satkana od pisaca i čitalaca, zen budizma i kvantne teorije, ekoloških pitanja i mitologije, filozofije i kapitalističkih drobilica duha i tela. Ima svega i to je kritika na koju sam nailazila u zapaženim časopisima – deluje pretrpano i opterećujuće ukoliko zaboravite da je Rut Ozeki ovo ipak razvukla na skoro 500 strana. Problem je to što je struktura romana takva da računa na mahnito čitanje i podstiče „šta je bilo posle“ letenje kroz stranice i onda, ako kao ja pročitate za tri dana, može vam se učiniti da ste preplavljeni pitanjima na koja niste dovoljno sebi dali vremena da odgovorite.

Ali, ja bih rekla da je to prelepi trik u knjizi koja govori o zen budizmu kao usporenom posvećivanju u stvarnost i filozofiju vremena u sudaru sa savremenim pitanjima na koja još uvek može da ponudi odgovor jer se priroda vremena suštinski nije promenila (ili je oduvek bila promenljiva – ovo će vam biti značajna opaska kad pročitate). Ovo je knjiga o prirodi čitanja kao susreta s drugim svetom, ali ne dajte se zavarati – Rut Ozeki nije spisateljica naučne fantastike čak i onda kad glasno kažete „ma nemoguće“. Ona nekad i vrlo očigledno žrtvuje logiku radi očuvanja granica sveta koji joj kao spisateljici beži i izmiče. Na primer, osoba koja sve vreme gugla nešto daje lokalnom poznavaocu francuskog da joj prevede veoma važna pisma, i vi ćete se možda pitati što ih samo nije pustila kroz Google Translate. A kad se to zapitate, vi ćete vršiti mentalnu intervenciju na njenom delu na kakvu ona i želi da vas navede i to bi moglo biti prelepo iscrpljujuće.

Glavna nit priče jeste potraga spisateljice Rut za Nao, devojčicom čiju je stvarnost upoznala tako što je pronašla njen dnevnik na obali okeana. Vodene struje su ga donele iz Japana do Britanske Kolumbije, Rut ga je slučajno pronašla, odnela kući i s suprugom Oliverom, umetnikom koji vrši intervencije u prirodi, i čita ga zajedno s nama. Ona to čini postepeno i dugo, uprkos tome što želi da sazna šta se desilo – nama kao kapitalističkim čitaocima to nema smisla baš mnogo, a prestaje da ga ima i njoj koja, primetićete, počinje da veruje da nešto može da promeni u dnevniku devojčice Nao ukoliko ga bude čitala na određeni način. Na trenutke (a Trenutak je velika metafora ovog dela) zaboravi da postoji vremenska distanca između vremena pisanja dnevnika i vremena u kojem ona to čita, i njen život počinje da prati ritmove dnevnika – svet dela (dnevnika) posredno utiče na njen život. Poznato? 😁

Struktura romana je zbog toga razumljivo predvidiva i ne preterano izazovna za ljubitelje eksperimenta s formom – poglavlja naizmenično pripadaju Nao i Rut. Kažem „razumljivo“ jer je radnja već dovoljno kompleksna da bi i forma to bila, ali to nikako ne znači da je dosadna i lenja. Ovo mi je posebno zanimljivo jer mi je prijateljica nenamerno spojlovala rekavši „ali ništa se na kraju ne desi“ – i ovo nije spojler vama, jer se, zapravo, sve desi. A u kom trenutku je kraj, to mi javite kad pročitate.

Radujem se Trenutku u kojem budete čitali ovu knjigu – ne znam šta ću tad raditi, ali sam sigurna da ću vam u nekom od paralelnih svetova neizmerno zavideti na susretu s ovom knjigom.