Robert Louel - Izabrane Pesme Roberta Louela

Izuzetno mi je teško da pišem o Louelu jer mi je njegova ličnost odbojna. Znate na šta mislim? Razumete kvalitet napisanog, jasno vam je da je pred vama jedan od najboljih američkih pesnika, ali vam je istovremeno jasno i da je bio odvratan prema svima oko sebe, sebičan, egocentričan, nasilan i destruktivan. Na kraju zbirke „Delfin“, u istoimenoj pesmi, napisao je:

I have sat and listened to too many words of the collaborating muse, and plotted perhaps too freely with my life, not avoiding injury to others, not avoiding injury to myself – to ask compassion… this book, half fiction, an eelnet made by mad for the eel fighting –

my eyes have seen what my hand did.

I, kao što sam u prethodno postu pisala, ne samo da nije izbegao povređivanje svih oko sebe, već je izazvao i ogromnu negativnu reakciju svojih kolega pesnika, uključujući Adrijen Rič i Elizabet Bišop. Njegova ’collaborating muse’ trebalo bi da predstavlja višeglasje prisutno u „Delfinu“, gde čitalac čuje glas (bivše) supruge Elizabet Hardvik kroz citirana pisma, Louelov glas i neuhvatljivi glas delfina, odnosno nove supruge Kerolajn Blekvud. Zbirka je koncipirana kao kombinacija ciklusa soneta sa kratkim pismo-pesmama koje su pod navodnicima, aludirajući na autentičnost građe. Interesantno je da sam nedavno našla studiju koja pokazuje da je prvobitna verzija bilo daleko surovija prema Elizabet Hardvik, mada je i za ovu rekla da je ništa u životu nije povredilo kao trenutak kad je shvatila šta je uradio u ovoj zbirci. Danas je njihova višegodišnja prepiska dostupna pod nazivom „The Dolphin Letters“, pa se jasno vidi njegova intervencija i razmera adaptiranja njenih pisama. Interesantno je da su mnoga citirana pisma dvosmislena – navodno ih je napisala Elizabet Hardvik, ali se ništa ne bi promenilo ni kad bismo pretpostavili da ih je napisao muški glas, baš zbog vešte intervencije na predlošku (što pojedini koriste da bi odbranili neetički postupak).

„Delfin“ je zbirka o rastrzanosti između dve žene kao dva principa, jedne koja se postepeno gubi i pripada prošlosti (Elizabet Hardvik) i one koja predstavlja život, budućnost, razigranost i zagonetku žene-sirene, odnosno žene-delfina. Uz svu etičku zavrzlamu i neljudski postupak prema Elizabet Hardvik, za koju danas znamo i da je bila sjajna spisateljica i kritičarka, ovo je zbirka o kompleksnosti ljubavi i intimnosti, neodvojiva od društvenog trenutka u kojem nastaje. U hladnoratovskoj Americi, pitanje privatnog života i intimnosti bilo je od šireg društvenog značaja kad se uzme u obzir strah od komunističke špijunaže, demografska politika koja je dovela do tzv. bejbi buma, rekordno nizak procenat razvoda, korak nazad za feminizam i heteronormativni ideal porodice. Louel je napisao zbirku koja dramatizuje gotovo shizofreni rascep između vladajućih ideala intimnosti i svega onoga što ostaje izvan tih ideala.

Zbirka nastaje kao svojevrsni dnevnik njegovih dana u Engleskoj i planiranja posete bivšoj supruzi i ćerki, pa se stiče utisak da ne postoji otklon od događaja i njegovog pisanja o njima – dešavaju se gotovo istovremeno. Baš zato što je postoji jedinstvena ’lirska svest’ koja zna sve i priča o tome, forma dozvoljava obilje protivrečnosti jer je predstavljen subjekt u procesu radikalne promene, na ivici odluke. Mislim i da njegova surova dilema nije neuobičajena, ali je uvredljiva po čitaoca zato što je kao takva predstavljena, dat joj je legitimitet kroz vrhunsku poeziju, a vi instinktivno osećate da to nije u redu, sramotno je i treba da bude … Pa, intimno. Svi ispovedni pesnici upravo zbog toga i bivaju „problematični“, postavljaju jedno od najkompleksnijih pitanja u poeziji – šta je intimno? Da li je ono samo moje ili uključuje i Drugog? Kako ga uključuje i da li je etički opravdano da to čini? Šta ja mogu da znam o Drugom? Šta treba da znam o Drugom? Kako se intimni odnos menja i šta na njega, kao relacionu kategoriju, utiče?

E, pa, prijatelji, o tome je moja doktorska teza koju pišem oko 8-9 meseci, a istražujem poslednjih pet godina. Trenutno sam zaglavljena s Louelom jer mi je teško da napravim otklon od pesnika koji kao da se trudi da bude odbojan i nedopadljiv. Stoga, na mukama sam da pišem o njemu tako da ne bude jasno da bih ga u stvarnom životu odalamila ovim sabranim pesmama sa slike. Ovoj grupi pesnika pripadaju i Silvija Plat, En Sekston, V. D. Snodgras, Džon Beriman, i delimično Adrijen Rič i Ted Hjuz. Ako vas neko od njih bude zanimao, pišite mi u komentaru, rado ću podeliti neku smernicu za upoznavanje!

Da li se i vi borite s antipatijama prema ličnosti nekog autora, a volite njegovo stvalaštvo?

P. S. Louel je umro od srčanog udara u taksiju. Na putu do Elizabet Hardvik.