Rilke, Cvetajeva, Pasternak - Pisma leta 1926.

Dok pokušavam da započnem s pisanjem ovog prikaza, u glavi mi je samo zahvalnost što se ove knjige nije dočepao Holivud jer mi se ukazuju ’dramatična prepiska troje velikih evropskih pesnika između dva rata’, ’intenzivno leto ispunjeno poezijom, nesporazumima i ljubavlju’ i sve one floskule na koje smo oguglali i na blurbovima knjiga.

Ovu knjigu je teško proda(va)ti jer je u njoj sve nekomercijalno – od jezika preko osećanja do puke činjenice da je pisana na ruskom, nemačkom i francuskom, i ne čudi što je Marina Cvetajeva zabranila da se objave njena pisma sve dok ne prođe pedeset godina od ovog leta, „kad Rilkeova pisma postanu samo Rilkeova – ne meni – već svima, kad i ja nestanem u svemu i – o, to je najvažnije! – kada mi više ne budu potrebna Rilkeova pisma, kad budem imala čitavog Rilkea“.

Leto 1926. godine bilo je teško za sva tri učesnika ove prepiske – Cvetajeva luta Evropom s porodicom, boreći se s nemaštinom, lošim honorarima i mukama s objavljivanjem u Rusiji, a ne treba smetnuti s uma ni da joj je ćerka Irina umrla od gladi nekoliko godina ranije u Rusiji, a i samu pesnikinju će 1941. godine, nakon što joj je suprug Sergej Efron streljan kao špijun, „izneti s nogama napred“, kao što je i najavila (zvuči kao da je svaki stih i red u pismu koji napiše borba na život i smrt s jezikom, uglavnom ona pobedi). Rilke je u Švajcarskoj, u terminalnoj fazi leukemije, izolovan od svih i u iščekivanju smrti, što njegovim pismima daje potmuli ton i posebnu težinu kad se ima na umu da je umro 30. decembra iste godine (zvuči kao da mu je neprijatno silno obožavanje ruskih pesnika i prihvata ga uz ogromne i dramatične ljubaznosti koje, za razliku od Cvetajeve, deluju formalizovano i kao da zahtevaju mnogo napora da bi delovale „iskreno“, šta god iskrenost značila pesnicima). Pasternak je, čini se, premda u Rusiji, i dalje u najpovoljnijem položaju od njih troje, premda iz njegovih pisama provejava ogromna želja za validacijom i dokazivanjem praćena borbom sa poetskom građom i opširnim analizama svojih i tuđih pesama (zvuči kao naporan student druge godine književnosti, ima sreće što je muškarac, inače bi ga nazvali pick-me girl).

A pisma – pisma su kao produžetak poetika ovih pesnika, i neverovatno je što vam je iz privatne prepiske jasno da su pesnički stilovi ovih autora bili više od puke organizacije jezika za potrebe forme, ne, zaista je u njima prisutna čitava konstrukcija sveta i poretka koja se prelivala van granica književnosti direktno u sam život. Čitaocu koji ovo čita sto godina kasnije sve nesumnjivo zvuči kao preterano i afektirano, posebno Cvetajeva koja na svaku naznaku nesporazumeva reaguje kao da je kataklizma (tako je, ja sam reinkarnacija Cvetajeve), Rilke, na samrti i uz tek poneku naznaku da je stanje loše, zazvuči kao „manite me se, deco“, a Pasternak je bio onaj lik što, ako mu ne odgovorite odmah, pošalje još sedam puta na svaki sat „ma je l’ se ti nešto ljutiš’ poruku.

Pasternak i Cvetajeva želeli su da posete Rilkea, razmišljajući o tom poduhvatu kao o svojevrsnom hodočašću pesničkom božanstvu i ova pisma su istorijsko-pesničko svedočanstvo o jednom ne-susretu i tragičnom mimoilaženju (u ovom svetu, rekla bi Cvetajeva, gde se i onako ne važi) koje će ipak iznedriti jednu od najlepših pesama Marine Cvetajeve, „Novogodišnju“.

Ali, više od svega toga, ova pisma pokazuju jednu posve drugačiju kulturu osećanja i mišljenja sveta koja se danas, čini mi se, u potpunosti izgubila usled „normalizacije“ i „formalizacije“ iskazivanja svega što mislimo i osećamo kroz pogubni stisak terapijske kulture, gde ne sumnjam da bi se Rilkeu nalepila neka etiketa ’avoidant’ tipa, Pasternaku ’needy’, a Cvetajeva bi verovatno overila svako polje.

Ovu knjigu treba čitati kao otpor tome i povratak ekscesivnom bez kojeg, pesnici su to znali, nema ni ljubavi ni poezije ni života.

„Zaključak: ako postoji mogućnost takvog mirnog, neustrašivog, prirodnog, vantelesnog osećanja prema ’mrtvome’ – znači da ono postoji, znači da će ono i biti tamo. Jer, u čemu se sastoji strah? Uplašiti se. Ja se nisam uplašila, i prvi put u svom životu jednostavno sam se obradovala mrtvacu.“