Peti Smit - Voz M

Znate ono kad krečite sobu ili farbate kosu u drugu boju, pa ona ispod uporno probija?

Upravo to desilo se ovde. Uprkos prevodu koji je problematičan (eufemizam, prim. aut.), original je neprestano probijao tu veštački stvorenu jezičku branu i uspevala sam da ga čujem.

Istinski verujem da postoje knjige koje ni najlošiji prevod ne može uništiti, kao i one koje su obesmišljene čim se provuče nekoliko omaški.

Ova knjiga spada u prve.

U poslednje vreme primećujem kako postoji izvestan korpus dela, bez obzira na generaciju čitalaca, prema kojem se raspoznajemo kao „naši“ po liniji sentimenta. Peti Smit čita Murakamija, nosi kamenje na Ženeov grob, razmišlja o Akutagavinom samoubistvu pijući kafu u Tokiju i posvećuje nekoliko stranica Silviji Plat, „Arijeluˮ i njenom grobu. Do kraja rečenice vam je sigurno bilo jasno što smo Peti Smit i ja „naše“. 😊

Grobovi su okosnice ove lirske zbirke sećanja jer su svi oni kojih bi Peti Smit mogla da se „seća“ mrtvi – pisci, muzičari, prijatelji i Fred, njen suprug čije je odsustvo intenzivno prisutno u delu. Ipak, ovo nije priča o usamljenosti, niti o potrazi za izgubljenim vremenom, već o lutanju svetom u potrazi za Svetim Mestima tih sećanja (neka od njih čak nisu ni autorkina) i iscrtavanju intimne mape sveta.

Peti Smit je žena-lutalica koja od ruševina, kako onih stvarnih u vidu posledica nakon uragana, tako i fiktivnih, gradi pripovest „o ničemu“ kroz niz malih, ličnih rituala u vidu ispijanja šoljice kafe. Potraga za dobrom kafom vodi je ulicama Njujorka, gde se u uglovima raznih kafea odvijaju čitave male čitalačke avanture, gube se fotografije, kaputi ostavljaju na klupama i svemu tome autorka pronalazi značenje i mesto u intimnoj istoriji.

Mogla bih vam pisati i o fotografijama koje prate tekst, mačkama koje je dočekuju s putovanja, opskurnom društvu Alfreda Vegenera kojem je Peti Smit pripadala, spavanju u krevetu Fride Kalo, i mnogim anegdotalnim epizodama, ali nema potrebe, nešto moram prepustiti i vama.

Ipak, na kraju bih rekla da je ovo ljubavna priča o životu posle smrti voljene osobe. Paradoksalno, ali da, baš tako – gde sva ta ljubav ode kad nekoga više nema.

(U književnost, to je odgovor. Recimo.)