Pavla Horakova - Teorija čudaštva

Bilo kog drugog dana rekla bih vam da ne postoji „generacijska književnostˮ.

Danas ne mogu.

„Teorija čudaštvaˮ Pavle Horakove radi na frekvencijama koje čuju starije milenijalke i još poneko ko zaluta – to nije mana, naprotiv. Vickast pripovedni glas s očiglednim posledicama indukovanog ADHD-a u digitalni eri juri kroz Prag, koncepte, veze, celulit, ogledala, sve ono što manje ili više očigledno čini život jedne srednjoklasne Čehinje u 21. veku. Glavna junakinja zaposlena je u nekom opskurnom institutu za izučavanje čoveka i njena hiperpercepcija bombarduje joj mozak raznolikim idejama za projekte, one neutilitarne (a takvim su proglašeni svi humanistički bez diskriminacije) koji ne bi prošli na konkursima još opskurnijih fondova za nauku, ali je to ne sprečava da sipa ideje svuda oko sebe. Odlazi do takvih krajnosti da bivši dečko inženjer zapisuje ideje iz njenih snova i pokušava da ih proda raznim investitorima, što, kad razmislite, nije daleko od načina na koji mi milenijalci razumemo ekonomiju i „slobodno tržišteˮ.

Ipak, okosnica radnje je potraga za misterioznim mladićem koji je nestao negde u procepu na relaciji vreme-prostor i Horakova se subverzivno poigrava s figurom „idealnog muškarcaˮ, manje ili više namerno parodirajući rom-kom narative karakteristične za odrastanje generacija stasalih početkom 21. veka. Ovo je neizmerno igriva i duhovita knjiga s pametno konstruisanim pripovednim glasom koji neretko nadomešćuje propuste u strukturi dela – jasno vam je da je pomalo nategnuto poneko rešenje, ali ne zamerate joj jer vam je jasno da to nije ni poenta. Flanerski aspekt i to u Pragu kod mene uvek daje barem deset dodatnih bodova, a zanimljivo je što flaner(ka) 21. veka ide po gradu i promišlja šta bi valjalo popraviti, gde su zakazale urbanističke politike i šta smrdi – uvek nešto smrdi.

I čudno je, sve je neizmerno čudno. Svakodnevne pojave bivaju očuđene kroz teorijski um junakinje koja obične stvari propituje iz bizarnih uglova, gotovo detinjim očima postavljajući „zaštoˮ u nedogled, bez izgleda da će dobiti razložan odgovor, ali uporno i sve vreme. Steći ćete utisak da ste zalutali u neku rubriku Politikinog zabavnika a la „jeste li znaliˮ i ukoliko ste poput mene, stvarno ćete želeti da znate.

U poslednjoj trećini knjige Horakova je poželela da zbrku utisaka ipak uveže u narativni tok, možda pomalo u strahu da neće biti materijala za blurb ukoliko nastavi samo da talasa u ritmu galopirajućeg uma svoje junakinje i tu smo se malo razišle. Čudaštvo je sjajno sve dok ne postane neverovatno i premda mi je jasna funkcija ovakvog narativnog rešenja (bio bi spojler da kažem kojeg), činilo mi se da je od ironizacije tropa u rom-kom narativima skliznula direktno u njih, uz nanose bajkovitog.

A da li milenijalke veruju u bajke?

Volim da verujem da ne.

🅿️ Prevod je fino tekao, nisam primetila iskakanja i neuverljiva rešenja, ali čitala sam na plaži, ide i meni neki bod na benevolentnost.