Pavel Sanajev - Sahranite me iza lajsne

Kad pročitam da je nešto „tragikomično“, znam da je to pridev da bi se čovek prevario pred nečim suštinski tragičnim – ali me je naslov, koji me je, znam, površna sam, i privukao inicijalno, ipak naveo da pomislim da će ovog puta biti više komično nego tragično. Place your bets, pa da vidimo jesam li bila u pravu!

Rekle bi književne birokrate da je ovo autobiografska fikcija, ja bih rekla da je studija karaktera i zastrašujuće, destruktivne „ljubavi“. Ovo je „ljubav“ žene koja se celog života osećala nevoljeno, pa je tu „ljubav“ nastojala da dobije stvarajući potrebu u svojim bližnjima za patološkom zavisnošću o njenoj brizi i posvećenosti. Ali, vi na samom početku ostajete zatečeni oblikom u kojoj se ta „ljubav“ manifestuje – pripovedačeva baka dete naziva maloumnim skotom, idiotom i govori mu da se on neprestano raspada i umreće uskoro, muža zove ukrajinskom reči za šintera, upišanim starkeljom, ćerku kurvom, a zeta kojeg ne priznaje kepecom krvopijom. Istovremeno, ona patološki brine o bolešljivom detetu – kupa ga na određenoj temperaturi, drži na izuzetno strogoj dijeti, vodi po lekarima, homeopatama i sanatorijumima, maže, stavlja obloge, radi s njim domaći (dobro, ponekad mu malo preti žiletom i makazama kad pogreši, no, zašto greši?) i brani mu da bude ne samo dete, nego ljudsko biće sa slobodnom voljom. Ili ikakvom voljom.

S obzirom na to da je sve ispripovedano kroz šarmantnu dečju perspektivu, tu je ono „komično“ koje treba da vas upeca na ozbiljno ilustrovanje života sa mentalno obolelom osobom. Oklevam da dajem dijagnoze jer danas smo svi Gugl-psihijatri, ali sigurna sam da će iskusniji od mene prepoznati bakinu reakciju na dve velike traume iz mladosti i patološki mehanizam odbrane od sreće koji prenosi na sve oko sebe. Dok opsesivno brine o dečakovom telu, ona mu posvećeno i dosledno uništava duh, govoreći mu neprestano kako je bolestan, kako ga je majka ostavila jer je kurva koja se vucara naokolo, kako je ona celog života nesrećna s dedom-švalerom i sve to začinjeno salvom sočnih slovenskih kletvi koje će vas podsetiti na visprenost našeg naroda.

Kada dugo čitate, postoji opasnost da vas više ništa ne iznenađuje i ne oduševljava – sve je tu, teme, stilovi, postupci, samo drugačiji raspored i poneki književni glas koji još uvek pronađe nešto „novo“ (jer naša kapitalistička želja to apsolutno zahteva, inače bivamo iznevereni). Mene retko šta oduševljava i to smatram znakom drugačijeg problema, ali ovde nešto ipak jeste. Nije mi odmah bilo jasno šta, ali sad mislim da imam predstavu. Naime, Sanajev je poznato ime ruske kinematografije, deda mu je bio poznati sovjetski glumac, očuh reditelj, majka glumica, i s takvim bremenom javnog pogleda, rekao bi neko da je nemoguće napisati autobiografsku fikciju i pritom to uraditi kroz nepouzdanog pripovedača. A ipak, vama ovde baš i nije jasno da li je to dete bolesno i od čega, šta je njegova majka zapravo uradila, je l’ taj deda hohštapler ili nije, i to ne zbog očite potrebe da stvari ne svodimo na naivne dihotomije, već zbog toga što nam priču pripoveda glas koji ni sam ne zna da li je istinit. On nema poverenja u svoju sliku stvarnosti jer mu je od detinjstva govoreno da je malouman, zaostao i nesposobni idiot, i taj manjak poverenja u sopstveni glas prenosi se i na pripovedanje. Kada jednu monstruoznu figuru naziva „bakom“, vi ne vidite samo stokholmski sindrom (opet ja dajem dijagnoze, ups), već i potrebu da se ovakvo destruktivno ponašanje jezički pripitomi. Kad na trenutke pomislite da ona njega ipak voli, samo je duboko nesrećna svojim životom, kreće paljba kletvi kojoj dečja perspektiva služi kao filter i membrana, prepreka između nas kao čitalaca i žene čija je moć opisana tako silovito da bi vas proklela i ovako posredno, samo kad bi znala da joj prebirate po životu.

Čitala sam šta je piščeva majka rekla o svojim roditeljima, i ključni događaji koje je spomenula prisutni su i u knjizi, s tim da je naglasila kako je sve ovo ipak fikcija, kako njena majka nije bila zaista takva, niti je njen otac bio slabog karaktera kao lik u romanu. Nije pomenula ni za sebe da je bila belosvetska kurva koja se spanđala s kepecom krvopijom, inače rediteljem Rolanom Bikovim. Ali to, na kraju krajeva, nije ni bitno. Bitno je da je komično ovde poslužilo ne samo kao tehnika preživljavanja u jednom domaćinstvu-diktatorskom režimu, već i kao legitimitet nepouzdanom pripovedanju u narativnoj matrici koja po definiciji ne bi trebalo da je nepouzdana – jer, pripovedač je dete, šta on zna. Možda je stvarno malouman. Možda se stvarno šali.

Jeste li čitali Sanajeva? Preporučujem vam celu Geopoetikinu ediciju Roman premijera, još me nijednom nije izneverila.