Oliver Burkeman - Four Thousand Weeks

Moj susret s ovom knjigom bio je neobičan, pre svega jer retko „delam“ na osnovu preporuke. Znam, da, baš bezveze zvuči, ali primetićete da je sve na ovom profilu koncipirano tako da vas ne vuče za rukav da kupite ili pročitate knjigu. Knjiga je mnogo i ne postoje one koje „ne smete propustiti“ – dobro, postoje, ali njih ne nalazite kod mene jer računam da ste do mog profila došli baš zato što te neke, Knjige nad Knjigama, niste propustili. Ne volim kad mi neko kaže „Dajana, ovo moraš pročitati“ jer je onda velika verovatnoća da neću – ja to vidim kao provodadžisanje, a tako se još nikada nisam zaljubila. Svi dobri (književni i oni drugi) susreti dešavaju se slučajno i imaju element spontanosti, te ja tako i biram šta ću čitati. Ne zanima me šta je trenutno aktuelno, ne želim da budem prva koja će o nekoj knjizi pisati, nemam plan i program i ne dajem sebi izazove da pročitam određen broj knjiga. Ukratko, odabir knjige za mene isključivo je vođen unutrašnjom potrebom i nekim pitanjem koje mi se javlja, a verujem da imam dovoljno čitalačkog iskustva da mogu proceniti koja bi knjiga mogla da mi odgovori.

I, eto mene opet van fikcije. Potreba? Da razumem zbog čega se uvek osećam kao da nisam uradila dovoljno – nisam dovoljno pisala, nisam dovoljno kvalitetno provela vreme, nisam dovoljno dobro očistila kuću, treba više, češće, bolje, organizovanije. Kupila sam „Atomske navike“, skeptično, stavila ih na stori, a onda mi je devojka koja je (nadam se privremeno) ugasila profil preporučila ovu knjigu i rekla: Ne, ne, nemoj „Atomske navike“, uzmi ovo.

Dopala mi se takva preporuka jer je zasnovana na komparaciji. Ona je pročitala obe. Pročitaću i ja, ali imala je potrebu da mi kaže da treba preskočiti stepenik i odmah stići do ove. Zaintrigirao me je njen formirani stav i želela sam da znam u čemu je stvar. Završila sam s čitanjem pre dve sedmice, ali me je zanimalo da li mi se nešto iz ove knjige „primilo“ pre no što vam napišem utiske.

Četiri hiljade nedelja traje prosečan ljudski život, a mene takvi brojevi užasavaju još otkad sam kao dete na početku Brajsonove „Istorije sveta bezmalo svačega“ pročitala koliko malo časova imamo na ovoj planeti. Odmah postajem onaj GIF žene što proračunava hipotenuze – koliko je to knjiga, zagrljaja, putovanja, propuštenih prilika i, najvažnije, izbora koje treba napraviti?

O tome je ova knjiga. Autor je nesumnjivo čitao stoike, možda i previše, ali osnovna premisa jeste ta da nikada u životu nećemo uspeti sve što želimo. Statistički je nemoguće imati sve hobije, posetiti svaki kutak sveta, oprobati se u svakom zanimanju, raditi deset stvari najbolje, i premda mi to logički znamo, ne živimo tako. Baš naprotiv – živimo za budućnost, za neke imaginarne ciljeve koje nikada nećemo dostići, i pritom nije reč o onim plemenitim idejama poput društvenih promena za koje znamo da će se odigrati tek nakon nas, ali verujemo u svoju ulogu u njima, već o uverenjima da „život počinje sutra“. To sutra je onda kada smo dovoljno bogati, mršavi, imamo slobodnog vremena na pretek, sve smo ostvarili i ispunili, (pick your fighter), a do tada, životarenje posebno prijemčivo za industriju Postavljača Ciljeva (kapitalizam says hello).

Rekla bih da je problem dobro predstavljen, to jeste bolest modernog društva koje vrednuje produktivnost u svakom segmentu života – i kad odmaramo, mi danas imamo potrebu da to bude „produktivan“ odmor. Tome nas posebno uče kompanije koje kao vrednost propagiraju odmaranje, ali ne bilo kakvo, već ono koje će nas posle na poslovima učiniti produktivnijim i boljim. Stoga, i jednoj po definiciji dokonoj radnji kao što je odmor kapitalizam je nametnuo cilj, svrhu i „ispravan“ način da se to radi.

Kako rešiti? Rekao bi autor da samo valja pustiti sve da ode do vraga, raditi ono što nam se u trenutku radi, a posle misliti o posledicama. To ima smisla, posebno jer je tu jasna njegova sociološko-depresivna slika sveta (ja sam odlučila da su sociolozi najmračniji tipovi) u kojoj uvek valja imati na umu da smo mi kao pojedinci ništice. Nećemo promeniti univerzum i to da li sam ja napisala jednu ili pet strana u tezi neće narušiti ravnotežu u kosmosu. No, tu bih rekla da Burkeman podbacuje jer zaboravlja da je čovek ipak biće koje stremi ka nečemu, i možda je lekovito verovati, sasvim iracionalno, da smo ipak pikodelić kosmosa koji ima svrhu. Ono što on predlaže, jedno budističko prihvatanje sadašnjosti koja nikada ne poseduje budućnost, može biti poziv na oslobađanje od produktivnosti koja je svakako imaginarna ideja da ćemo osvojiti budućnost i postati majstori vremena, ali može biti i izuzetno depresivan način da se svet poima kao lišen individualnog uticaja i svrhe. Zavisi kakvom čitaocu dospe u ruke. Baš zato ne preporučujem knjige.

Nisam prestala da se nerviram što nisam sve stigla, ali jesam dozvolila sebi i da uživam u onome što jesam uradila i što za mene ima smisla. Ipak, najvrednija spoznaja nakon čitanja ove knjige zapravo je potencijal „kapitala znanja“ da odredi smisao i vrednost ovakvih dela. Ja kao čitateljka u ovome vidim nastojanje da se premosti jaz između filozofije vremena i svakodnevnog iskustva, i smatram to značajnim poduhvatom. S druge strane, jasno vidim i kako veoma jaki autorovi stavovi, jezički često prerušeni u kvazičinjenice, mogu delovati kontraproduktivno (pun intended) za samu ideju koju nastoji da predstavi i koja, premda jasna i nedvosmisleno tačna, lako postaje bespotrebno ugušena raznim „mračnjačkim“ meditacijama o životu.

A sad odoh da pišem tezu i treniram mozak da uživa u „procesu“, dok se prisećam priče o američkom doktorandu koji bi da postaje budista u Japanu, pa ga muče ledenom vodom sve dok ne shvati da ne treba da skreće misli sa bola, već da ga svesno i aktivno oseća. Ali, pošto nemam šamana, poslužiće i papir i olovka. Javim rezultat.