Ognjen Spahić - Pod oba sunca

Ovo je jedna od onih knjiga koju ne znate da li da zafrljačite u korpu za otpatke, posvađate se naglas s piscem (dešavalo se) ili pročitate još neko njegovo delo.

„Pod oba sunca” govori o dva bračna para bez dece – jednom starijem, Danki i Bati, bivšem kapetanu koju je „osuđen” da bude svetioničar zbog (navodnog) ratnog zločina, i Neveni i Mitru, mlađem paru koji dolazi na kampovanje u njihovo dvorište. Idejno, roman(če) je zamišljen(o) kao studija karaktera jer su, bez obzira na vojne godine i istoriju ratovanja u Crnoj Gori, junaci izolovani na ostrvu. Bata je duboko promašen junak (naglasak na duboko), čovek koji životari i čeka smrt boreći se sa savešću, dok je Danka kolateralna šteta, jedna od onih za koju biste rekli „dobra žena, šteta što se udala za kretena”. Mitar i Nevena su par koji se psuje, vara i laže, ali dobro im ide (sve to).

Zašto kažem „zamišljeno”? Pa, mislim da Ognjen Spahić ima ozbiljan problem sa kompozicijom romana – stilski, ima zaista sjajnih pasaža, divnih opisa i gorko-duhovitih opaski, ali kompozicija odaje utisak da autor nije čitao Horacija i naučio lekciju o sporoj fermentaciji književnosti. Stekla sam utisak da je „mnogo hteo, mnogo započeo”, pa je narativni tok krenuo i levo i desno, i u dubinu karaktera, i širinu konteksta, a to ne biva na 130 strana. Sem toga, na trenutke je delovalo kao da gledate jedan od onih domaćih filmova u kojem su žene babetine, rugobetine, kurve i šta sve ne, ali „vole se, samo on eto ne zna kako da to pokaže”, a ja sam umorna od neinovativnosti takvih zapleta i pitam se dokle će autori na našim prostorima cediti suvu drenovinu iz motiva koje su neki pisci, bolji od njih, obradili tako da svaki naredni mora da sedne i stavi prst na čelo pre no olovku na papir.

Spahić je nesumnjivo talentovan pisac, ali aljkav – sve je ostalo sirovo, kao skica za roman koji bi trebalo tek napisati. Prelazi između vremenskih ravni nagli su i često nemotivisani, pripovedanje iz nekoliko različitih uglova stilski je problematično. Ne mogu da poverujem da matoro gunđalo poput Bate ima unutrašnji monolog kao kralj Lir, ali verovatno je do mene.