Nataša Rogelja - Trinaesti mesec

Postoji onaj pogrdni izraz „akademska poezija/prozaˮ koji u popularnom govoru označava nekakvu beskrvnu skribomaniju, nešto što pravi barijeru između čitaoca i teksta iliti „previše erudicije, premalo talentaˮ.

Ja ne verujem u takve kvalifikacije. Stoga, ova knjiga nije takva.

Gora je od toga.

Ponela sam „Trinaesti mesecˮ antropološkinje Nataše Rogelje na letovanje jer govori o moru, morskim nomadima (ljudima koji žive na brodu) i očekivanom motivskom kompleksu koji se plete oko toga: sloboda, idem gde ’oću, dosta mi je civilizacije, voda je majka, svi smo iz nje izašli i znate već. Dodatno joj je išlo u prilog što sam na odmoru benevolentna, ništa me ne nervira i nisam bila u PMS-u. Ove vremensko-situacione činioce napominjem da bih vam rekla da sam bila najmanji mogući namćor na spektru od „ležim na ležaljciˮ (minimum) do „vidim lika na trotinetu/biciklu u parkuˮ (maksimum, jedina društvena grupa koju aktivno prezirem).

E, u takvom raspoloženju mogu da vam kažem da je ova knjiga udžbenički primer toga kad neko ko se bavi primarno naukom pomisli da bi tu nauku mogao malo da romansira, doda pokoji pogled u daljinu, mudru misao i zaneseni opis i onda pomisli da je napravio književnost od svoje građe.

Najtragičnije u vezi s ovom knjigom jeste to što ona ima i dobru premisu i odlične priče, nemojte me pogrešno shvatiti – nije da spisateljica nije imala ŠTA da kaže, imala je i ja sam bila željna da čujem. Njene priče su, ipak, bile i ostale materijal za naučnu studiju, koja već postoji inspirisana građom koju je prikupljala jedreći svetom u potrazi za morskim nomadima, dok je ovde na tu građu nakalemljen književni dekorum – kao neki lapidarni zaključak s pokojom metaforom, zapažanja o životu koja su bolno opštemestašenje i stilizovanje govora morskih nomada kao da je svaki od njih izašao s katedre za proučavanje Šekspira. Kao čitalac, vi sve vreme osećate da su ovi ljudi propali negde u rascepu između stvarnosti i fikcije, pa ispadoše nekakva fantastična bića, krajnje neuverljiva, a rekla bih pomalo i izneverena.

Ali nije čak ni to neoprostivo, rekoh vam, bila sam dobro raspoložena, tog dana je duvao neki divan vetar, a ja pijuckala preplaćenu kafu na plaži.

Opisi prirode. Ako na bilo čemu propadnu i najveći, to su opisi prirode i seksa u književnosti. Opisati prirodu, a ne zvučati kao da pišete sastav u osnovnoj na temu „jesen u mom krajuˮ zaista je izazov i nije slučajno što priroda, barem u mojoj glavi, i dalje pripada više poetskom nego proznom izrazu. (Seks pripada mehanici i bilo bi sjajno da tu i ostane.) Priroda je takva da je i najveštiji književni izraz teško može učiniti veličanstvenijom. Međutim…

U „Trinaestom mesecuˮ se stalno pokušava s nekakvim zanesenjačkim opisima prirode koji su toliko banalni da prelaze u imitaciju opisa, ne znam kako to drugačije da objasnim, ali vi ne možete to kao čitalac shvatiti ozbiljno, a jasno vam je da autorka nije ironična i onda vam je intenzivno neprijatno.

Evo vam primera jednog takvog opisa koji uvodi u smatranja o prirodi (života i smrti): „Smrt je sastavni deo života. Kao i putovanja. Ponekad pokreće točak, ponekad pritiska kočnicu. Tajanstvena je i beskompromisna kao mrka nit vasione utkana u sve naše šeme postojanja. Udružuje dolaske i odlaske, na srca ljudi slaže razmišljanja o sebi i drugima i sa svakim novim izdahom opominje ih da je život večan. Da posle izdaha sledi udah, posle dana noć.ˮ

No shit, Sherlock.

Poetski zanos je repliciran skraćenjem rečenice, kao na početku ovog odlomka, i to je manir kroz čitavu knjigu i onda možete ili da zaneseno gledate ka horizontu ili da pišete ovaj prikaz.

🅿️ Činio se dobro, ali nije mogao da spase ovu knjigu. 😬