Nađa Petrović - Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate

Slušala sam pre neki dan Njujorkerov podkast o kritici i kritičarima danas, i poseban utisak ostavio je deo u kojem se pravi razlika između negativne i zlonamerne kritike. Kažu da se ova druga prepoznaje po preziru prema samoj umetnosti o kojoj se govori, gde imate utisak da delo nije imalo šanse ni pre čitanja, unapred je bilo osuđeno na to i takvo mišljenje.

Već dugo imam utisak da je to slučaj sa delima mladih autora kod nas, i opažam dva ekstrema – neumereno hvaljenje (neretko i patronizujuće) i heroizaciju autora, koja mu dugoročno šteti jer se čitalac ne odnosi više samo prema delu, već i stvara očekivanja koja neminovno budu izneverena jer NAJNAJNAJ bude ipak samo dobro (što je već uspeh po sebi!), i ono opasnije, otrov usmeren prema „milenijalskoj književnostiˮ, kvalifikativu koji već signalizira da treba biti spreman na nekakve šuplje, tiktok, kmekme narative, s temama koje pogađaju samo tu razmaženu generaciju koja ne sme da se javi na telefon i pije mnogo kafe (sve je istina). S jedne strane, etiketirajući knjige na poleđini kao „milenijalske“, čini mi se da izdavačke kuće daju autogol terminom koji već ima pežorativni prizvuk, i pripremaju teren za ove naoštrene da demonstriraju svoje uzvišene kriterijume i logoreične tirade iza kojih se krije suštinska nesposobnost da se otvori prema delu kao iskustvu, a ne kao terenu za egoistično laprdanje. I, da, stvarno mislim da nezanemarljiv broj ljudi mrzi književnost ukoliko ona ne odgovara bliskom, poznatom i naučenom ili im se da implicitna dozvola za podsmešljivu skribomaniju tim epitetom „milenijalskaˮ. Sve ovo pišem jer ne želim da budem ta osoba, ali ni ona koja brljotine i manjkavosti pravda mladošću.

Rembo je napisao „Boravak u paklu“ s 19 godina. „Milenijalska književnostˮ ne govori ništa o delu, samo o godištu autora. Ta dva stavljam na klackalicu, stajem na sredinu i haj’mo sad tamo gde smo pošli.

Nađa Petrović napisala je roman koji je pre svega potreban našoj književnosti – ne svetskoj, našoj. Postoji dugo ta rupčaga u domaćoj radinosti, slepa mrlja za pisce koji znaju da određene teme prolaze i mogu se musti do beskonačnosti, a tiče se odrastanja, pa još, zamislite, ženskog. Sećam se kad sam kao klinka čitala Gradimira Stojkovića i nervirala se jer nema knjigu o devojčicama, pa sam našla „Sve moje gluposti“ samo da bih zaključila da dečaci imaju ličnosti i idu u avanture, a devojčice jure te dečake s ličnostima i avanturama, pa gde stignu… Nađa Petrović piše o drugom velikom tranzitivnom periodu, a to je leto pre upisa na fakultet – ako mene pitate, najduže i potencijalno najgore leto. To je onaj trenutak kada treba doneti odluku, izvući To Nešto iz sveg nagoveštenog potencijala života, odbaciti Sve Ostalo i spoznati da dolazi period kad „puj pike ne važi“ sad stvarno više ne važi. Junakinju Saru zatičemo u jednoj takvoj vreme-pre-odluke supi sastavljenoj od svega: momaka, alkohola, porodičnih odnosa, ko-sam-ja-i-šta-hoću trenutaka, a pre svega kako-da-išta-želim kad ćemo svi jednom umreti. To NIJE milenijalska tema. To JESTE jedna od najstarijih književnih tema i Nađa Petrović ne zazire od toga da nam smesti sirove sastojke u supu.

Uprkos neurednoj i haotičnoj svakodnevnici mlade Sare, autorka vrlo vešto i pametno strukturira priču, dramski precizno, bez viškova i pušaka koje nisu opalile, ne ostavivši razvezane čvorove na kraju. U elegijski intoniranom narativu, čitalac se zajedno s junakinjom upušta u osmišljavanje smrti posredstvom procesa žalovanja čije ishodište, ako vam Frojd nije mrzak, može biti ili uteha kroz uspostavljanje novih odnosa i prilagođavanje svetu bez preminule osobe ili osuđenost na melanholiju, nemogućnost da se „otpusti“ žalost. Saru zatičemo u prelomnom trenutku – žalost ili melanholija? **_**. (upisaćete sami odgovor)

U toj klaustrofobičnoj i iznimno teškoj borbi, autorka pronalazi mnogo empatije za svoju junakinju i imaćete utisak da je vešto drži tik iznad površine, dajući joj za saveznike mnogo humora, šarma i iskrenosti. I dok na planu narativne strukture Nađa Petrović ne skreće u banalnosti i laka rešenja, samo ponegde u opšta mesta koja ćemo joj lako oprostiti jer je i mladost kao takva često festival klišea, jezičke i stilske nepreciznosti mogu vas na trenutke izbaciti iz Sarinog sveta. Mnogo izgubljenih bitaka s odnosnim rečenicama (a to je bitka koju svako ko piše na srpskom teško osvaja, treba biti pošten), nekoliko ozbiljnijih propusta u lekturi (padeži, glagolski oblici, konstrukcije s DA) i neujednačen stil koji me je brzo vozio od VAU, HAHA, do AMAN, BRE. E, da, to je loša vest, ali dobra vest je da je taj deo pisanja zanat, da Nađa Petrović ima šta da nam kaže i da treba otčepiti uši i po potrebi ukloniti i slušalice s kojih peva „Andrić, Crnjanski, njanja, srpska književnost nema nikog posle, njanjanja“ (to nam svima čini uslugu, a vama ponajviše).