Mohsin Hamid - Izlaz – Zapad

Može li knjiga u kojoj je barem nekoliko glava odsečeno ne imati, već makar težiti srećnom raspletu? (reč „knjiga“ zameniti onom koja vam se više dopada)

Postoji taj uvreženi stav da je pesimizam znak visoke inteligencije, ali Hamidovo pisanje pokazuje i da je ta i takva inteligencija opasno lišena imaginacije, i to one prekopotrebne koja se usuđuje da razgradi distopije i od njenih elemenata stvori utopiju koja nam je, iz perspektive sveta u kojem smo, van granica zamislivog. Naravno, čitalac bi mogao reći da u svetu magijskog realizma nema mesta za „zamislivoˮ, ali taj čitalac (još) nije čitao „Izlaz – Zapadˮ.

Jasno mi je zašto je ova knjiga ocenjivana ili jedinicom ili peticom. Vidite, ništa vam neće biti jasno na početku, mogli biste sasvim samouvereno i zafrljačiti knjigu u smeće i reći da pisac ne ume da ukroti rečenicu – sve one odnosne, koji, koje, koja, što, gde, mogle bi vam izaći na nos. Potom, iznenada će se pojaviti neke neobične epizode u inače vrlo koncentrisanom narativnom toku koji prati dvoje mladih, Nadiju i Saida, u neimenovanoj muslimanskoj državi u kojoj je u toku sukob između države i militantnih organizacija (dobićete ceo dekorum, glave, bombe, oklopna vozila, sve ljudske i tehnološke nemani na jednom mestu). Pitaćete se: Kakav je sad ovo Japanac? Zašto je krenuo nožem na Filipinke? Otkud sad njih, kakve sad Filipinke? Namibija? Jesu li u štampariji greškom naštampali dve knjige, pa ih je neko pobrkao i izmešao stranice?

Meni čitalačka frustracija ne smeta, naprotiv – budi mi radoznalost da vidim kako će se pisac izvući iz svega-po-malo priče, ima li nekog skrivenog čvora ili je sve prosto pobeglo. Primetila sam da su mu jedinicu dali oni koji nisu izdržali do kraja ili ih je, nažalost, smisao debelo mimoišao. Ovo ne kažem zato što sam ja direktno povezana na izvor smisla, već zato što sam se negde na polovini knjige usudila da – maštam.

Mohsin Hamid napisao je roman o migracijama ne očekujući da će one preko noći nestati, ne ignorišući stvarnost koja se drastično menja i odbivši da poveruje da je jedino rešenje da se istrebimo međusobno. Njegov misaoni i književni eksperiment odstranio je iz migracija… Pa, migracije. Naime, njegovi junaci putuju kroz vrata i pojavljuju se na drugom kraju sveta – nema utopljenih, krijumčarenih (dobro, malo su krijumčareni), zlostavljanih, pakovanih u razne hladnjače i guglajte već šta sve može, meni je pripada muka i od zamišljanja. Ne, ljudi putuju kroz portale i dele se na one koji su bili i one koji će doći, jer svi su negde nekad bili i odnekud su tu morali doći. Hamidovim rečima, „svi smo mi migranti kroz vremeˮ i moramo se usuditi da zamislimo svet na drugačijim premisama od puko nacionalnih, teritorijalnih i etničkih. I ne, nije Hamid budala, pa da u knjizi lete leptiri i cvetaju trešnje u najboljem od svih svetova, starosedeoci itekako pucaju na došljake, došljaci na starosedeoce, ali u nekom trenutku spoznaju besmisao tog otpora zasnovanog na romantizaciji onoga „kako je nekada bilo“ (da, tu je stvarno Hamid optimističan) i odlučuju da zasnuju prostore (ili vreme?) u kojima je suživot moguć. Mnogo je prepreka na tom putu – na vratima u „bolji svet“ uvek stoji mnogo stražara, ali, kaže Hamid, ima onih „zadnjih vrata“ lošije čuvanih kroz koje putnici uvek nađu način da se provuku, bilo zato što stražari misle da su takva nepoželjna, bilo zato što kolektivna imaginacija još uvek u njima nije videla mogućnost dostojanstvenog života, već ih ostavila da budu svetske kloake.

No, kod Hamida iz govana može nešto da nikne.

Nešto kao, recimo, ljubav.

P. S. Ovo je priča o dvoje mladih, paru koji traži izlaz (zapad), a sve ovo iznad možete zanemariti ako vam je bezveze, čitajte ga kao ljubavni roman i, ko zna, možda se zeznete i poverujete da će sve na kraju, ipak, biti u redu.

P. S. S. Ne dajem ocene knjigama, ali možete da pogodite koju bih dala ovoj.