Mohamed Mbugar Sar - Najskrovitiji spomen ljudi

Tačke na dnevnom redu danas:

1. Tradicija i individualni talenat (književne grudi bonus)
2. Ko je ko i šta je šta?
3. Književna bolest
4. Od pisanja još niko nije umro (ili možda jeste?)
5. Politika i/ili književnost (i nešto malo o prevodu)

Pa da počnemo.

1. Kad bi me neko pitao da ukratko opišem ovo mnogoglavo čudovište od knjige, rekla bih da je ona o pokušaju da se iskopa i stvori jedna tradicija, rekonstruiše čitavo polje da bi se u njemu pronašlo mesto za mladog senegalskog pisca – ne ono unapred pripremljeno na Zapadu, koje pripadne onome koji dokaže da je „dovoljno Afrikanac“, niti ono koje će progovoriti u ime čitave jedne zajednice jer, Mbugar Sar zna, neka su zajedništva uslovna i iluzorna. Da baš stvarno moram još kraće da opišem, rekla bih da je ovo portret (podsaharskog) umetnika u mladosti koji u samom tekstu nedvosmisleno konstruiše implicitnog čitaoca kao onog koji nešto očekuje kada vidi crno lice na koricama, čitaoca amatera jednako koliko i onog „profesionalnog“, a mnogi takvi defiluju ovom gigantskom pričom.
   
   Oslikavši mrežu afričkih pisaca u Francuskoj, na čelu sa najčuvenijom Sigom D. (s legendardnim književnim grudima, vrlo je važno to reći odmah), a iz ugla mladog Dijegana Latira Faja, Sar odmah raspoređuje figure u uslovne i ironijske konstelacije – od onih koji trguju svojim identitetom otvoreno do onih koji pristaju da to drugi za njih čine. A naš „individualni talenat“ Faj traži legendardnog pisca Elimana, koji je neposredno pre početka Drugog svetskog rata objavio knjigu koja je isterala sav književni rasizam na videlo, i to u raznim oblicima – od onih koji su se knjizi divili jer ju je napisao afrički autor do onih koji su se knjizi divili ne verujući da ju je napisao afrički autor. Ali roman, taj legendardni tekst koji preplavljuje i kroji 450 strana ove priče, nikada ne vidimo jer se, suštinski, nikada o njemu i nije radilo.
   
   

2. Dva su razloga zašto ga Faj traži. Prvi je u knjizi, drugi je na Guglu. Prvi vam neću reći, ali drugi mogu – malijski pisac Jambo Uologem objavio je knjigu koja je osvojila brojne nagrade u Francuskoj, a potom bila osporavana kao plagijat jer je parodirala i pastiširala mnoga dela iz zapadnog kanona, što se desilo i fiktivnom Elimanu. Uologem se zbog toga u potpunosti povukao iz javnosti, a njegova knjiga je zaboravljena i gotovo izbrisana iz kolektivnog književnog sećanja (posle Sarovog romana najavljeno je reizdanje). Stoga, Sar, a potom i njegov junak Faj, postavljaju pitanje alternativnih književnih tokova, istorija i tradicija, pokazujući da nije samo pitanje reprezentacije određenih društvenih grupa to koje je problematično, već i povlašćenih identiteta u okviru tih grupa – nije pitanje DA LI će crni pisac biti nagrađen, nego KOJI crni pisac i zašto može ili ne sme biti deo „svetske“ književnosti. U tom smislu, ovo je i Bildungsroman jer Faj ima zadatak potpuno različit od zapadnog autora – tamo gde je Blum video strah od uticaja i preopterećenost tradicijom, afrički pisac mora da je rekonstruiše da bi ispunio i ljudsku i književnu potrebu da negde pripada.
   
   Nazvati ovaj roman „originalnim“ bila bi uvreda za pisca (i Sara i Faja) kojeg opterećuje ideja da je na „početku“ i, kada dobije kritiku da je njegov prvi roman bio isuviše ličan i da je vreme da progovori o svom narodu, ovaj strah da on zapravo nema pojma šta je „njegov narod“ motiviše čitavu potragu za mitskim piscem Elimanom.
   
   

3. Ovako može da piše samo neko opsednut književnošću, pomalo romantično oboleo od nje jer sve su fiktivne i manje fiktivne figure književnika u ovom romanu fatalistički osuđene da ih metaforički progoni književnost (umalo da spojlujem sad). Sar je upregnuo afrički misticizam da bi izgradio tog misterioznog progonitelja kojeg od milošte možemo zvati Književnost, a pravo ime ćete već naći, a za svoje saveznike odabrao je autore koji nisu deo francuske tradicije – Ernesta Sabata, Roberta Bolanja, Vitolda Gombroviča, ukratko, one progonjene duhom književnosti.
   
   Premda je moj ironijski aparat bio izneveren jer Sar, premda inače duboko ironičan, ipak otkriva svoje poverenje u Velike Pisce i Velike Priče, bilo mi je pomalo i drago da s njim verujem u književnost kao usud i pisanje na život i smrt.
   
   

4. Može li se umreti od književnosti?
   
   Od književnosti možda ne, ali od loše (loše, ne negativne!) kritike apsolutno da.
   
   

5. S obzirom na to da vam je do sada jasno da ni ne pokušavam da predstavim sam roman, više neke zabeleške, jasno vam je i da je ovo paprikaš od svega, ali baš svega – i riblja glava, i bajati hleb. Premda je Sar vešto zavezao sve narativne niti u čvor, čini se da mu ipak nije uspelo da pomiri književnost s politikom, ni idejno ni kompoziciono. S jedne strane, postoji nekakvo poverenje u larpurlartizam i autonomiju književnosti, a s druge potreba ili pre pritisak da se progovori o političkoj stvarnosti Senegala, njenoj kolonijalnoj prošlosti (i sadašnjosti, kahm) i aktuelnim borbama, a ta dva nisu uvek najsrećnije pomirena. Za deo ovog rascepa odgovorna je dualnost identiteta našeg junaka, taj ni-tamo-ni-vamo položaj, ali deo, ipak, pripada Saru i njegovoj ličnoj odgovornosti afirmisanog pisca da „iskoristi glas“.
   
   S tim u vezi, znate li da se za Gonkurovu nagradu dodeljuje samo 10 evra?
   
   „Afirmisano“ i ko koga „afirmiše“ je, stoga, sve. Sar to zna i ima problem s tim.
   
   A trebalo bi da ga imamo i mi.

🅿️ Prevod je sasvim korektan, premda mi se činilo da bi više kritičkih napomena i fusnota ovom tekstu pomogle, posebno kod pojmova iz afričke kulture. Takođe, ovakva dela vape za pogovorom, ne samo zbog količine referenci, već i prilike da se čitalac upozna sa istorijom i kulturom koja nam je relativno nepoznata. Detalj koji mi je bio simpatičan jeste taj što prevodilac nemotivisano koristi reč „obadvoje“, a nije u pitanju stilski markiran govor. Nije nepravilno, znam, ali bode u oči u tekstu koji lepo teče.