Mod Ventura - Moj suprug

Ako ste se ikad pitali kako bi zaista u praksi izgledalo pratiti sve Kosmopoliten savete o vezama i intimnosti a la Keri Bredšo, onda je „Moj suprug“* roman koji tražite i to na sopstvenu odgovornost.

*vidim, prevodioče, zašto nisi mogao prevesti „Moj muž“ iako se u samom romanu više koristi svakodnevno „muž“, a ne formalnije „suprug“, ali taj domen je zauzet na Balkanu

Namerno sam pomenula Keri Bredšo jer Ventura parodira srednjoklasne narative o intimnosti i u tom smislu ne treba očekivati nikakav složeniji društveni uvid u savremene veze. Roman je poprilično klaustrofobično usmeren na opsesivnost glavne junakinje mužem – šta radi, kad dolazi kući, kako odgovara na poruke, da li je voli posle 15 godina braka, viđa li se s drugim ženama, a sve to statistički se prati u beležnicama koje junakinja uredno popunjava pod izgovorom neutažive strasti prema mužu UPRKOS društvenim očekivanjima da se zaljubljenost i strast transformišu u stabilniji oblik ljubavi nakon višegodišnjeg odnosa. Ukratko, njeno „šta je bilo posle“ navodno je zaglavljeno u permanentnoj ekstazi zaljubljenosti, podstaknutoj fiktivnim preprekama koje stvaraju mikrodrame na dnevnom nivou – zašto ju je uporedio s klementinom na večeri s prijateljima, posle koliko minuta joj se javio na telefon i sve ono što osigurava da razne opskurne persone po portalima i novinama još uvek imaju posao.

Sve to bilo bi poprilično njanjavo da Ventura u središte nije stavila junakinju koja sve vreme… Pa, laže. Vama kao čitaocu negde sredinom romana postaje jasno ne samo da imate posla s nepouzdanom pripovedačicom, već i da ona samu sebe vrlo nedvosmisleno zavarava pokušavši da izgradi nestabilnu i kontradiktornu interpretativnu mrežu koja očito ne hvata baš svaki aspekt pretpostavljene „istine“ u svetu dela. Da, šiparička zatelebanost u muža može objasniti njene postupke, ali da li je to jedino moguće objašnjenje?

Ventura tu drugu mogućnost uvodi, za moj ukus, prekasno u delo, tek negde na polovini, i zbog toga sam stekla utisak da joj se tokom pisanja menjala „namera“, posebno jer je kraj efektan i zanimljiv, ali je utemeljen samo na drugoj polovini. Posle sam pročitala da je počela s pisanjem dok je bila intenzivno zaljubljena u partnera, a kraj je pisala nakon što ju je ostavio i to bi moglo objasniti ovakvo rešenje, premda ne smeta jer parodija funkcioniše kao stabilizator disonantnih perspektiva i povremeno grotesknih upliva kojima se valja samo nasmejati, nikako ih i preterano analizirati jer se ovde ipak pliva u relativno plitkim vodama.

Mod Ventura piše pametno i pronicljivo i sigurna sam da ćete se mnogo smejati ako budete čitali ovaj roman, ima odlične fore i pošalice i meni je to trenutno bilo i dovoljno i neophodno. Ipak, parodija je jedan od najsloženijih književnih postupaka jer neprestano računa na barem dva sloja teksta, potencijalno i treći, metaparodiju (ona ovde izostaje), te mi uvek bude pomalo krivo kad ostane na površinskom nivou – ovde se uspešno parodira čitav niz simptoma krize intimnosti (ili narativa o intimnosti?), ali sve to ostaje u okvirima izolovanog odnosa i ispričano kroz tipične sitkom-situacije.

Drugim rečima, problem se eventualno napipava u podtekstu, ali je zagušen gegovima, forama i foricama, ali da je jasnije identifikovan, bio bi to neki drugi roman.

I još uvek takav čekam(o).