Mo Jen - Žabe

Kaže Mo Jen: „Iako se ne bih usudio reći da ćete, jednom kada shvatite politiku planskog rađanja, moći da razumete Kinu, ipak, ukoliko to pitanje ne shvatite, ne biste smeli da tvrdite da Kinu razumeteˮ. A interesantan detalj je da je kritika ovog njegovog romana, a pozamašna je i neretko je vrlo negativna, upućena upravo njegovom jednodimenzionalnom prikazivanju ove politike, iz perspektive muškarca i pobornika komunističke partije u Kini. Ali, da krenemo od početka.

Ovo je roman (drama bonus) zasnovan na priči o piščevoj (i onog stvarnog i onog fiktivnog) tetki koja je radila kao seoska babica i priučena ginekološkinja, akušerska legenda koja je žene porađala savremenim metodama, a potom im jednako savremeno abortirala decu kad je na snagu stupilo pravilo jednog deteta. U Kini je ono bilo na snazi od sedamdesetih sve do 21. veka zbog pokušaja da se zaustavi ogroman prirodni priraštaj koji bi ovu gigantsku državu odveo u ekonomsku propast. U gradovima je ovo mnogo lakše usvojeno no u ruralnim sredinama, gde su porodice po svaku cenu želele mušku decu koja bi radila u poljima i izdržavala ostarele roditelje. Horor priča iz ovog perioda je mnogo, a mnoge su i deo ove knjige – od vazektomija, nasilnih pobačaja, prinudnih abortusa u poodmakloj trudnoći do čedomorstva, ogromnih kazni za prekršioce pravila, duplih standarda za siromašne i bogate i surogat majčinstva koje nije romantizovano kao nekakva kvazisolidarnost, već prikazano kao moderni oblik reproduktivnog ropstva i eksploatacije ženskog tela. Liberalnim feministkinjama bih gurnula drugi deo ove knjige pod nos ili, još bolje, umlatila ih njom kad ga već zagovaraju.

Kritičari ovog Mo Jenovog dela kažu da je njegov stil sve ovo učinilo simpatičnim – nije dovoljno strašno, bilo je gore, on ovde ništa nije zaključio niti eksplicitno osudio, glad s početka romana nije prikazana kako dolikuje, a ubila je milione u Kini pre Kulturne revolucije itd. Ja o ovome ne mogu da sudim, ne poznajem materiju dovoljno, o čemu sam govorila i u prethodnom postu. Ono što znam jeste da je prirodni priraštaj u Kini usporen. Ono što takođe znam jeste da je ovo sve, paradoksalno, budućnost devojčica u Kini učinilo daleko svetlijom no što je nekada bila. Roditelji koji su imali sina i ćerku ulagali bi u obrazovanje sina, a nakon stupanja ovog pravila, oni s jednom devojčicom bi sva sredstva ulagali u nju. Da li im je zbog toga bilo milo, opet, ja ne bih da sudim, ali mislim da Mo Jen piše uverljivo o preziru prema ženskoj deci i vrednosnom sistemu koji je iznedrio tu mržnju.

Mo Jen u ovom romanu pripoveda kroz mešavinu narodnih predanja uz fantastične elemente i ironično poigravanje s evropskom kulturom. Poslednja trećina romana mi se nije dopala, mislim da je nategnuta i neprijatno bizarna, nije me ubedio nimalo, mada ne znam ni da li mu je to bila namera. U svakom slučaju, zanimalo me je zašto je ovo jedini kineski nobelovac kojeg nisu proterali iz države. Rekla bih da je to delom jer je njegova kritika vrlo pametno umotana u fantastiku, ali primetno je i da je ovo muška perspektiva na duboko i vekovima staro žensko reproduktivno pitanje. Ipak, mislim da mi je bilo zanimljivije no što bi mi inače ovakvo pripovedanje bilo jer je tema obrnuti problem od onog sa kojima se žene trenutno suočavaju na Zapadu i mislim da ću potražiti dela kineskih spisateljica na istu temu.

Mo Jenovi junaci su sjajni, oni su ono što volim u ovakvom tipu romana – živopisni su, univerzalno ruralnog duha, mogla bi biti i baba Mileva i deda Rade iz Babušnice kod nas i imalo bi savršenog smisla. Odlično hvata narodsku mudrost u sukobu s ubrzanom modernizacijom Kine, dovitljivost „malog čovekaˮ u naizgled bezizlaznim situacijama, te sam se smejala mnogo više no što bih smela kad se uzme tema u obzir (pa razumem zašto ovo kritikuju).

Nije smešno.