Mirča Elijade - Roman kratkovidog adolescenta & Gaudeamus

Počela sam da čitam Elijadea prošle sedmice, nakon što mi je @geopoetika_izdavastvo poslala njegova četiri dela. Želela sam da prenesem svoje iskustvo čitanja njegovih romana u nadi da ću skrenuti pažnju čitalaca na vrednost dela koje objavljuje jedna od mojih najdražih izdavačkih kuća. To mi je stvorilo izvestan pritisak da mi se dela dopadnu, ali računala sam na to da ja svakako uvek govorim o procesu čitanja, ne nastojim da kvantifikujem vrednost dela, govorim ljudima da moraju ili treba nešto da kupe, već se nadam da će pojedinac odlučiti da (ne) čita neko delo inspirisan mojim čitanjem ili perspektivom. Ja ne verujem u to da čovek treba ili ne treba neko delo da pročita jer sam uverena da je vrednost dela uvek u čitaocu, a čak i negativni utisak je utisak i kao takav je vredan. Stoga, ne želim da izneverim sebe i vršim propagandu o tome kako nešto treba da kupite na predstojećem sajmu – to ćete odlučiti vi, a ja vam u nastavku prenosim utiske o svom maratonskom čitalačkom poduhvatu.

Počela sam avanturu „Romanom kratkovidog adolescenta“, i moja očekivanja izneverena su posle nekoliko strana. Kakva očekivanja? Ne znam kakva sam očekivanja imala, možda sam verovala da će odmah na prvim stranama progovoriti čovek zagrižen za religiju i mistiku. Zatekla sam tinejdžera kojeg hormoni vode kroz bolan proces sazrevanja, megalomana uverenog u to da ga čeka velika karijera, neshvaćenog genija, kako sam sebe vidi, među mediokritetskim društvom u Bukureštu pre sto godina. Kad sam osvestila da je sve ovo zaista pisano pre sto godina, a ne pre deset, iskreno sam bila zapanjena – koliko sopstvenom predrasudom jer sam od čitanja silnih savremenih romana zaboravila da su i pre sto godina živeli studenti koje su mučili prijemni i ocena iz matematike, toliko i modernim prikazom Rumunije i njenog školskog života na kojem bi pozavideli i savremeni obrazovni sistemi.

Ovo je dnevnik koji je trebalo da postane roman, ali Elijade zna da on nikada neće napisati roman – jer roman bi izneverio istinu do koje je mladom megalomanu uverenom da će promeniti istoriju sveta stalo. Stoga, pišući, on se istovremeno bori sa nagonom da svoje zabeleške stilizuje i da ih ostavi onakve kakve jesu, sirove i nastale neposrednog nakon iskustava koje opisuje. Posebno je zanimljivo što čitalac može videti sazrevanje stila kroz ubrzani razvoj svesti – mladi Elijade mnogo čita, upija sve kao sunđer, mrzi matematiku, a još više sopstveno telo koje ga izdaje. Naime, on želi da postane velik – veliki ljudi nemaju slabosti, posebno ne prema ženama. Ne, pardon, ne velik – najveći, heroj koji će očarati celi svet svojim intelektom, i zbog toga je borba s čulnošću ključna. Kako će se ta borba završiti u mladim godinama – to ćete već videti sami. Primetićete i kako je izbrisao nepoželjni kontekst svog života – on živi u sobi, ne u kući u kojoj postoji porodica, majka se samo usputno pominje (i ne mislim da je to slučajno).

„Gaudeamus“ sam uzela odmah nakon „Romana kratkovidog adolescenta“ i iznenadilo me je što je posthumno objavljeno delo. Inače, sva književna dela Elijade je objavio na rumunskom, a naučna na francuskom – da li je smatrao da piše za dve različite publike, dve različite sredine? Shvatila sam iz naslova da je nastavak njegove autobiografije (ja bih rekla ispovesti, jer ispovest se nikada ne završava, a kad budete čitali, shvatićete na šta mislim) i da će se sada osvrnuti na svoje studentske dane. Ipak, zašto ovaj roman nije objavio, pitala sam se čitava dva sata dok nisam shvatila. Postoje mnogi oblici nasilja na svetu, od seksualnog, preko verbalnog do fizičkog. Ali postoji i ono što ću nazvati diskurzivnim nasiljem – kada pojedinac nastoji da zagospodari narativom tako da svaki konkurentni bude sumnjiv. Takav pojedinac mora biti veoma inteligentan, a ako je i poznat – to je gotovo siguran uspeh, isti onaj zbog kojeg je Hambert Hambert napaćeni, zaljubljeni čovek, Lolita pohotna klinka, Knausgor iskreni plačljivac koji se ’ne seća da li je ili nije silovao ženu koja ga je za to optužila’, zbog kojeg Ruso piše hiljade strana o sebi, a da nijednom ne pomene da je decu ostavio da umru u sirotištu. Elijade je toliko uveren u svoju superiornost da piše čitavo delo o „nadraženom telu“ koje prezire i bičuje ga jer ga umalo dovodi do želje da se oženi, a brak je recept da se muškarac zatre u mediokritet i provincijalizam. Za ženu je to neminovna sudbina – ali ne i za njega, on je predodređen za velike stvari, i svaka žena koja mu se nađe na putu dovoljno je kriva da joj se osveti. Nišku će pokušati da „oblikuje“ svojim intelektom i proveri da li je taj intelekt dovoljno snažan da u potpunosti potčini devojku koja je iskreno volela bubuljičavog, ružnog mladića uverenog da je bolji od svakog svog prijatelja. Nonoru će silovati.

Ovo nije spojler, spojler je ovo što ću sad napisati, a nevezano je za knjigu – kritika nekako žmuri na taj „detalj“. Mizogin jeste, ali to je bilo normalno tada, zar ne? Destruktivan je po sve oko sebe, ali hej, zar nije zaista postao jedan od najvećih? Možda on to nije stvarno tako mislio, a i bio je mlad, imao je svega 21 godinu kad je ovo pisao – nisu li svi mladići zbunjeni pred sopstvenom čulnošću i zar im se to ne treba oprostiti? Zapanjena sam načinom na koji se o njemu govori u akademskom svetu i eufemizmima koji prikrivaju da je Elijade bio u rangu Pikasa po svom talentu da donosi nesreću svima oko sebe. Sad ćete vi reći – preporučila si Hamsuna pre neki dan, a on je bio fašista. Karavađo je bio kriminalac i ubica, zar ne voliš njegove slike? Da li ti pišeš o delu ili o piscu? Problem je kad su ta dva neodvojiva piščevom odlukom, odnosno, kada on sebe smatra povlašćenim subjektom o kojem treba pisati i dobrovoljno ruši granicu između sebe kao pisca i sebe kao junaka. Elijade u ovom delu opisuje silovanje bez bilo kakvog otklona, i mogli biste sad reći da je taj otklon usledio kad je bio stariji jer je ovo ipak delo koje je napisao tad i nije objavio.

Odgovor na to pitanje čeka vas/nas u narednom postu – možda nije odgovor, ali svakako je poziv na diskusiju.