Maša Seničić - Povremena poput vikend naselja

Da li knjiga treba da bude estetski poželjna kao predmet? Da li estetika stranica kompromituje kvalitet sadržaja ili doprinosi našem iskustvu čitanja? To je tema o kojoj razmišljam u poslednje vreme, a mislim da je zbirka „Povremena poput vikend-naseljaˮ Maše Seničić odličan temelj za takav razgovor.

Na fotografiji vidite delić mape njene poezije – koordinate su nazvane „samoća jeˮ, „botanika ćutnjeˮ i drugim naslovima pesama iz ove zbirke. Neke pesme su napisane, pa precrtane. Neke su nevidljive i nalaze se na strateški raspoređenim belinama. S nekih stranica u nas zuri drveće, a s nekih spiskovi. Čitaocu je istovremeno dozvoljeno da zaviri u proces pisanja i korekcije – ipak, podela kontrole samo je delimična. Pesnikinja vrlo vešto stvara taj privid iako ona, naposletku, ima svu kontrolu - ovo je pažljivo i detaljno promišljen proces stvaranja u kojem je čitaocu dato da vidi ono što pesnikinja želi.

Mogla bih vam pisati o poeziji Maše Seničić, ali to nije cilj i moglo bi potencijalno kompromitovati vaš susret s njom. Zašto? Upravo zato što on mora da se odigra jedan na jedan, bez posrednika i pripreme. Maša Seničić je poput kustosa svoje poezije – ne samo što je piše, ona poziva na vođeni obilazak i istovremeno isključuje mogućnost da to učini neko drugi.

Stoga, pesnikinja ovde svesno „trgujeˮ iskustvom čitanja i nudi vam istovremeno estetski artefakt, iskustvo upisano u tekst i tekst. To ovu zbirku čini jedinstvenim poduhvatom u našoj savremenoj poeziji, prema mom saznanju. Jedinstveno je jer lepota knjige kao predmeta nije tu da nadomesti pesničke nedostatke, baš naprotiv – tu je da ih istakne i poigra se s modusima čitanja i angažuje čitalačku svest da preispita svoj odnos prema čitanju poezije.