Mari Darjesek - Policijski izveštaj

Postoji ona faza u životu, otprilike u srednjoj školi, kad neko počne da sluša istu muziku kao i vi, ili se oblači slično, pa se u vama javi pravednički bes jer vas neko kopira. Celu vašu ličnost iznenada postaje moguće plagirati i stičete utisak da vam je oteto nešto duboko lično.

Ako vam je univerzum blagonaklon, to ubrzo prerastete.

Mari Darjesek našla se na meti onih koji to nikada nisu prevazišli, samo što ona nije srednjoškolka, nego spisateljica optužena dva puta za plagijat. Isprovocirana, odlučuje da napiše esej o plagijatu koji je rastao i granao se naporedo s njenom potrebom da objasni i odbrani svoje pravo na reči i, najbitnije – fikciju.

„Policijski izveštaj“ je čudovište od teksta i ne očekujte akademski uređenu studiju, uprkos fusnotama, literaturi i prilježnom istraživanju koje je Darjesek sprovela. Bilo mi je potrebno tri sedmice da se naviknem na njen asocijativni, razgranati i neretko neuređeni tekst, i završila sam s čitanjem pre no što sam se navikla. Ipak, nisam odustala jer je pitanje plagijata izuzetno zanimljivo u eri dominacije autofikcije, kada se autentičnost teksta samerava prema vanknjiževnim kriterijumima, a njegova vrednost kalibrira prema apstraktnom i krajnje problematičnom konceptu „iskrenostiˮ i diže-mi-se-kosa-na-glavi pojmu „proživljenogˮ.

Čula sam i obične i profesionalne čitaoce da opisuju tekstove kao iskrene i proživljene. Prvima ne zameram, drugima upućujem pogled s podignutom obrvom. Mari Darjesek bila je optužena za „psihološki plagijatˮ jer je u romanu „Tom je mrtavˮ opisala iskustvo žene koja je izgubila dete i pati zbog toga. Mari Darjesek nije izgubila dete, ali Kamij Lorans jeste, i to je opisala u „Filipuˮ. Obe autorke objavljivala je ista izdavačka kuća, i Lorans je smatrala da je pokradena i ponižena jer je mlađa spisateljica plagirala njeno iskustvo.

Sad zamislite situaciju u kojoj pred sudom branite fikciju, i ne, ne mislim na akademski ili neki imaginarni književni sud, već na onaj gde možete otići u zatvor jer ste se drznuli da izmišljate i pozajmljujete glas imaginarnim likovima. Mari Darjesek piše svoju odbranu u ovom gigantskom tekstu, pozivajući za svedoke sve oštećene – od Mandeljštama, preko Celana, do Kiša. Književna istorija možda jeste iskupila i poravnala račune sa paranoičnim plagiomanijacima, ali su svi optuženi prolazili kroz psihološku torturu jer biti okrivljen za plagijat znači biti doveden u pitanje kao čovek i stvaralac. Darjesek ne zazire ni od mračnog perioda u književnoj istoriji Sovjetskog saveza, gde bi mrak pojeo sve književnike u kafkijanskom procesu protiv nevidljivih sila poznatijih kao Udruženje književnika.

Autorka tvrdi da plagijat ne postoji: „Da su Stajnbek i Mopasan napisali dve rečenice od identičnih reči, bile bi to dve različite rečeniceˮ i izaziva čitaoca na poređenje bilo koje dve knjige. Čak i nasumičnim odabirom moći ćemo da istrgnemo reči i rečenice iz konteksta, odmerimo ih na specijalnoj vagi brenda PLAGIJAT i vičemo da nebo pada. Nisam probala, ali joj verujem, i verujem da zajednički istorijski trenutak rađa zajedničke teme i motive.

No, kada se odmaknemo od pukog pitanja teksta i zađemo među tvrdnje da je pokraden sam život, tada stvar postaje zanimljiva. Da li je plagijat ako pisac čuje dobru priču na pijaci i integriše je u svoj tekst, onako kako ju je zapamtio? Da li je nemoralno pisati o gubitku deteta ako smo to samo sanjali, ali se nije dogodilo? Da li imamo prava da govorimo iz perspektive ubice ako nikog nismo ubili? Jasno vam je kuda ovo ide.

Kod Mari Darjesek ovo je otišlo u stotinu pravaca, i ukoliko ste strpljivi da se probijate kroz izvesna zamorna ponavljanja i raspričanu francusku erudiciju koja na sve aludira, i ništa ne objašnjava, otvoriće vam se neka zanimljiva pitanja s ne-uvek-jednako-zanimljivim odgovorima. Srećno i citirajte me kad budete čitali. 😎