Margerit Diras - Stvarni život

Za mene je Margerit Diras jedna od THE autorki i mislim da je ljudi mahom obožavaju (a na koje sve načine, saznajete upravo u ovoj knjizi) ili im je njen stil neobičan, težak, pretenciozan, zbunjujući ili „preterano ženski”. Pošto sam uvek na ivici da započnem feministički traktat, ovoga puta neću jer danas imam dva zadatka – da vam predstavim vinjete iz svakodnevnog života koje je Diras pisala u poznijim godinama, a potom i da nerado preuzmem ulogu kritičarke izdavača jer sam zapanjena činjenicom da je novo izdanje zapravo nevešto prerađen prevod Nade Bojić iz 1987. za Svjetlost iz Sarajeva. A šta podrazumevam pod ‘neveštim’, pročitajte na kraju – prednost ipak ima magična Margerit Diras.

„Stvarni život” predstavlja niz isečaka iz svakodnevice autorke – ličnih zapažanja, prepričavanja sitnih događaja, utisaka i osvrta na sopstveno stvaranje, ali i autobiografskih pasusa o lečenju od alkoholizma, vezi s homoseksualcem Janom i suočavanju s krizama i strahovima. Primetiću da ume biti izazovno razumeti određene delove ukoliko ne poznajete njeno stvaralaštvo i da je ovo jedna od knjiga kojoj bi fusnote i uredničke napomene učinile više koristi nego štete. Zašto je to izostalo, nije na meni da odgovorim, ali mislim da će vam odgovor biti jasan.

Piše Diras u isečku „Knjiga”: „Možda sam to želela da kažem, čak iako mi ne polazi za rukom – da nije bilo ljubavne priče među ljudima već ljubavi”. Zanimljivo je kad jedna spisateljica kaže da postoji prostor ljudskog bivstovanja koji se opire narativizaciji, a istovremeno čitav opus posveti eksperimentisanju sa formom koja bi odgovarala toj Ljubavi. U tom smislu, njeni dijalozi u „Emili L.” ili sumanutost zapleta u „Zanesenosti Lol V. Stajn” govore u prilog tom iščašenom načinu da se ljubav sagleda s pozicije seksualne slobode koju je Diras propovedala i živela. „Stvarni život” je, između ostalog, paratekst za čitanje njenih dela bez kojeg svakako možete, ali ne bih preporučila da ga propustite. Diras je autorka koju nije mogao da zaobiđe čak ni mizogini Lakan i jedina je ženska autorka o čijem je delu pisao i, zaista, kada je čitate, stičete utisak da stoji kao zid pred vama i dužni ste da čujete šta ima da kaže.

Margerit Diras piše o ženskoj želji tako da i danas mogu da zamislim „srpske domaćine” kako se zgražavaju – želje njenih junakinja neretko su agresivne, čulne do ekstremnih granica, svesno upletene u borbi za (seksualnu) moć među polovima. Volim da je zamišljam kao neprijatnu ženu koja bi bila izvrsna prijateljica svakoj „njanjavoj ženi” (kakva sam i sama ponekad), pa kad joj se požalite, ona kaže: „Glupa si. Saberi se i oteraj sve do vraga”. U „Stvarnom životu” naziru se obrisi jedne takve beskompromisne žene koja se nije snebivala da jasno komunicira i svoju želju, ali i svoje slabosti i strahove – zatičete je kako priprema zalihe u slučaju rata ili otvoreno govori o tome kako je pila od jutra do mraka i pisala. Ili da je bila s kineskim ljubavnikom zbog novca koji joj je kao siromašnom detetu bio izvor požude. Ili da je prva seksualna iskustva imala sa četiri godine. Ništa od toga ona ne glorifikuje, ali pokazuje da poželjni modeli ponašanja često nisu ono što nas identitetski određuje. Sve sam joj poverovala kad je napisala: „Verujem da ljubav uvek ide ravnopravno s ljubavlju, čovek ne može da voli samo on sam, ne verujem u to, ne verujem u očajničke ljubavi koje se žive usamljenički”.

E, a sad jedno bonus zgražavanje. U javnom prostoru neprestano slušamo kukumavčenje manjih izdavačkih kuća kako se ne može opstati iz ovog ili onog razloga – te im veliki lanci knjižara otimaju novac velikim nametima, te su čitaoci nezainteresovani i nekulturni, te ljudi danas nemaju sluha za dobru književnosti, ne volimo klasike, i slične nebuloze. S takvim čitaocem na umu, izdavač pretpostavi da sve prolazi, pa i ovaj izdavački horor. Izuzetno mi je krivo i blago neprijatno što nekoga moram da prozivam ovde i ovako, ali u ovoj knjizi je čak i ta ijekavica prisutna u originalnom prevodu, pazite sad, SELEKTIVNO uklonjena. Omaklo im se po koje ‘volio’ i ‘smiješio’ i, kao čitateljka koja zna da je ovo pristojan prevod i čitala ga je i u izdanju iz osamdesetih, osećam se iznevereno i prevareno. Na stranu što podaci o lekturi, ime urednika i ostalih koji su radili na ovom izdanju, ne postoji, nikakav pomak nije napravljen u odnosu na prethodno izdanje (kritičko izdanje, pogovor, bilo šta) već je tekst prebačen u ekavicu bez ikakvih sintaksičkih prilagođavanja. Zamišljam da je ovo poslato nekom studentu/studentkinji da samo skine ijekavicu za sitan honorar, i udareno je jedno PRINT. Evo, za ubuduće, volontiraću da besplatno napišem tekst o Diras za neko naredno izdanje, samo nemojte ovo svetogrđe više, molim vas.