Magda Sabo - Ulica Katalin

Do nekih knjiga me vode pisci, do nekih preporuke, a do ove me je dovelo ime prevodioca Marka Čudića, čiji rad na prevodu Lasla Krasnahorkaija neizmerno cenim i zahvalna sam mu na svakoj glavobolji koju je nesumnjivo imao dok ga je prevodio.

Nedavno sam negde napisala kako danima tragam za sentimentom koji imaju knjige Margerit Diras, i nikako da ga pronađem, a znam da se nalazi uvek i isključivo u ženskom pisanju. Mislim da je Magda Sabo posle mnogo vremena uspela da mi povrati makar delić onoga što sasvim lično doživljavam kao „žensko pisanje” u romanu koji bih oprezno nazvala lirskim, onoliko koliko je lirsko Prustovo pisanje. Premda volim različite žanrove u književnosti i nemam neku određenu policu u knjižari (mada neke revnosno izbegavam), mislim da je vrlo malo romana na mom čitalačkom putu učinilo da zastanem da bih se prosto zabezeknula nad moći koju književnost i dalje ima – ako ta moć danas više nije društvena, uvek će biti ono što Prustov Svan opaža kao „estetsko obrazovanje”, onaj posebni emotivni štimung jedne osobe koji čine sve voljene knjige. Dok sam čitala Magdu Sabo, imala sam utisak da bi ova knjiga, da sam je čitala u srednjoj školi, bila jedna od onih koja bi uticala formativno na moju ličnost i radikalno izmenila pogled na neka opšta životna pitanja. (Ne)srećom, neki pisci i najpre spisateljice pretekli su je u tome, i donekle sam im zahvalna jer su me zaštitili od preterano emotivne reakcije na ovu knjigu.

Otkad je Adorno rekao da je „poezija posle Holokausta nemoguća”, napisano je i oćutano (Celan je tu naprosto nenadmašiv) bezbroj knjiga o nemogućem, među kojima je i „Ulica Katalin”. Premda govori o jednom određenom istorijskom periodu u sasvim preciznom prostoru, Budimpešti, atmosfera dela bajkovita je u smislu da neprestano imate utisak kako je ovo bilo kad, bilo gde, kako bi se moglo dešavati iza ćoška, a zbog svojih fantastičnih elemenata, nigde sem u svetu krvavih bajki. Princ i princeza ovde su dekonstruisani do „zamora materijala”, do stepena u kojem se narativ svesno toliko iscrpljuje da je pseudo hepi end tužna književna konvencija, a njihova „pomoćnica” Blanka zapravo glavna junakinja.

Ako bih morala da budem zaista koncizna, rekla bih da je ovo knjiga koja besprekorno precizno prepliće kolektivnu i ličnu traumu, a da pritom ni u jednom trenutku nije turobna, niti sumorna poput Bernharda, koji to isto čini. Magda Sabo kao da piše intuitivno, ponekad sam imala utisak da se predomislila na pola rečenice, pa krenula u novom pravcu, i to sjajno funkcioniše u romanu koji se bavi neuhvatljivošću i kompleksnošću čovekovog odnosa prema sopstvenoj prošlosti jer je identitet uvek fragmentaran, a odluke nekoherentne i podložne promeni, te kad Irena kaže kako ne voli Balinta odavno, pa za nekoliko stranica govori sasvim suprotno, vi znate da govori istinu u oba slučaja.

„A onda sam odjednom shvatila da nikad nisam bila onakva kakvom su me zamišljali ili kakvom sam samu sebe zamišljala, jednostavno me je neko toliko voleo da je ostvario sve moje grehe umesto mene pre nego što sam uopšte mogla samoj sebi predstaviti šta bih želela da činim kad ne bih bila robinja konvencija i kukavica, u stvari.”

P. S. Na slici je najbolja kafa u Novom Sadu, a možda i univerzumu, pa trk do @mala_radionica_kafe.