Lusija Berlin - Priručnik za čistačice

Najbolja čitalačka preporuka su mi oštro polarizovani utisci i odmah moram da vidim o čemu se tu radi. Kad još naiđem i na afektirane, negativne utiske, ovog puta i podrugljive, zanima me šta to piše u knjizi što navede ljude na skoro pa ljutnju što su pročitali delo. Ukratko, bila sam spremna na čitalački mazohizam.

A dobila sam… Pomešane utiske, toliko pomešane da ovo pišem nekarakteristično dugo nakon završetka čitanja. Predgovor sam morala da preskočim jer me je iznervirao (zapravo bi trebalo da je pogovor), ali sam u same priče uplovila lako – narativno su pitke, ali nisu školske u smislu hirurški precizne tematizacije. Zbog toga mi se često dešavalo da mi koncentracija pobegne, pa pomislim da sam nešto propustila, ali nisam – narativ je taj koji Lusiji Berlin prelako i prečesto pobegne. Rekla bih da to nije na štetu svih priča, ali nekih svakako jeste jer su zbog toga izgubile na oštrini i razvodnile se do mlake dosadnjikavosti.

Zamišljam da bi ovako pisala En Sekston da je bila prozaistkinja, ali to nije baš kompliment jer mislim da je pesnikinju kratka poetska forma spasla od toga da joj nit pobegne. Kod Lusije Berlin, pak, stekla sam utisak da narativni glas pripada osobi koja teško ustrojava misao, pa ako je i na početku priče imala takvu ambicije, do kraja od nje odustane i zato su krajevi u najvećem broju priča za mene bili razočaravajući. Obrti su često holivudski neuverljivi, i pre no što mi kažete ’takav je život’, napomenula bih da književnost ne mora nužno da bude. 😄

Ipak, njen bizaran smisao za humor iskupio je mnoge priče, te kad sam se na polovini čitanja pomirila s činjenicom da je tako kako je, postalo mi je zanimljivije. Neke priče su mi bile odlične, premda često parcijalno, dok su mi neke ličile na sirovi materijal koji još nije pretvoren u priču već je predložak iz života. Priče se mogu čitati i kao labavo povezani roman, posebno ukoliko pratite nit o sestri Seli koja umire od raka dojke dok je naratorka neguje – lakoća i stoički stav prema smrti odgovaraju stilu Lusije Berlin koji je klinički hladan uz nanose pomenutog crnog humora.

Nisam oduševljena. A vi?