Luiz Glik - Divlji iris

Luiz Glik je pesnikinja koju ne možete lako čuti u gradskoj buci, niti je zahvalna za usputna čitanja i kratke pauze u danu. Premda poznajem njenu poeziju i od ranije, čitavu zbirku sam čuvala za trenutak mentalnog mira i tišine u prirodi da bih se približila tekstu doslovno se smestivši u njegov ambijent – prostor u kojem ne postoje zgrade, ulice, drugi ljudi, već čovek, nebo, biljka, životinja, zemlja i šta god (vam) se obraća s One strane.

Nedavno sam čula kako danas s mrštenjem reagujemo kad se u stihu pojavi „srceˮ kao očiti anahronizam, izmesti nas iz pesme i zapara uši kao odjek nekih drugih vremena, u kojima je ta reč još uvek imala poetski potencijal. Čitanje Glik za mene bila je borba sa njenim ponekad preterano direktnim stihovima jer ona smisao neretko isporučuje „ontološki sirovˮ, te ako vam je čitalačko uho naštelovano na burgijanje i ljuštenje hermetičnih stihova, mogli biste se naći u neprilici. Pesnikinja je već umesto vas zašla u ono Iza i uklonila sve kulturološke, društvene i istorijske naslage (u razmerama mogućeg) i dala reč prirodi. U ovoj zbirci progovaraju cveće, bog, nedefinisani lirski glasovi u umetnutim pesmama čiji se naslovi „Jutrenje“ i „Večernje“ smenjuju i ponavljaju, i stičete utisak je primedba na ovaj svet isporučena direktno u onostrano. Zbog toga čitanje ove i ovakve poezije zahteva ne samo otvoren um, već rastegnut do tačke u kojoj prihvatate da se mentalno izmestite u perspektivu divljeg irisa koji progovara iz unutrašnjosti zemlje („Užasno je preživeti / kao svest / zakopana u crnoj zemlji“), ili vetra koji ruši čovekovu iluziju da bi i on, kao priroda, mogao da se ciklično ponovi („Čemu god da ste se nadali, / nećete se obresti u vrtu, / među biljkama što rastu“) i mraka koji od čoveka zahteva da se s njim pomiri („Moraš se naučiti da me voliš. Ljudska bića se moraju naučiti da vole / tišinu i mrak“).

Strukturno, zbirka je zamišljena kao spoj govora biljaka, sveprisutnog božanstva i pesnika-čoveka-baštovana, od proleća do jeseni, prateći prirodne cikluse u bašti, vremenske prilike, kao i nežno pulsiranje svetlosti u vidu smene dana i noći, koji se ispostavljaju kao poetska merna jedinica. Ipak, ne treba iz ovog mog laičkog opisa pomisliti da se radi o romantizovanoj pastorali, već pre o zemlji natopljenoj kišom, korenju koje ide duboko u zemlju, izmaglici, blatu i baštovanstvu koje je istovremeno i kultivisanje i pokušaj da se razume priroda koja se opire. Nije slučajno iris u naslovu divlji – čovek se odmetnuo od prirode (ali i priroda od njega), božanstvo od čoveka, sopstvo od Drugog, i nema izmirenja niti razrešenja tog tragičnog konflikta u ovoj zbirci:

Ali želim da znate
> da sam očekivao više od dva bića
> koja su dobila umove: ako već
> nećete zaista mariti jedno za drugo,
> da ćete barem razumeti
> da je tuga raspodeljena
> među vama, među svima vašega soja. >

Čitanje poezije zahteva da pronađemo tačku ulaska u tekst (nekad i prodora), i za mene je ovog puta vrata otvorila sama priroda, dok smo nas Dvoje (ono sopstvo i Drugi) sedeli sami usred pašnjaka, močvare i šipražja i drago mi je zbog toga. Vrata je mogla otvoriti i Smrt lično. Zahvalna sam što ih za sada samo pridržava.

P. S. Jeste li čitali ili planirate?