Kristof Hajn - Samo sam svirao tango

Da li se i vama čini da su trejleri za filmove u poslednje vreme napravljeni da prepričaju radnju od početka do kraja? Neretko mi se desi da bacim pogled na film koji me zanima, i steknem utisak da ni ne moram više da ga gledam, dobila sam digest verziju. E, upravo to me je iznenadilo u opisu zapleta ovog romana na poleđini – sve je dato, i ono s pete i ono s devedesete strane, a roman ih ima svega sto pedeset. Mogli biste opravdano reći da je ovo roman u kojem zaplet kao takav nije posebno važan, ali svejedno, razmišljam da uvedem naviku izbegavanja predgovora i bilo kakvih opisa, čak i spojlerskih prikaza ovde. Što bi se reklo, before you do it – don’t do it.

„Samo sam svirao tangoˮ vratio me je u atmosferu iz romana „U vezi sa strancemˮ i kao čitalačko iskustvo, opisala bih ga kao antipod klasičnim holivudskim narativima (ne mislim ovde isključivo na film) – tamo gde očekujete obrt, dramatični vrhunac, Kristof Hajn vas podseti da u životu, mahom, takvi obrti izostaju, a promene odvijaju sporo, tiho i van naše kontrole. Stoga, ovo se nikako ne bi dopalo industriji „uzmi stvar u svoje rukeˮ jer je Hajn u ovom romanu opisao sudbinu pojedinca u (produženim) rukama sistema.

Dalov, asistent na fakultetu u Lajpcigu na katedri za istoriju, biva uhapšen jer je pristao da zameni pijanistu u studentskom kabareu – pevale su se pesme koje su dospele do pogrešnih ušiju, i on je spletom okolnosti proveo dve godine u zatvoru. Roman prati njegov povratak u društvo 1968. godine, pod budnim okom predstavnika Štazija koji povremeno iskrsavaju na vratima njegovog stana – verujem da će vam scene iz Kafkinog „Procesaˮ padati na pamet više no jednom u toku čitanja, posebno kad je reč o odnosu Dalova prema ženama.

Iz opisa biste mogli zaključiti da Hajn piše psihološki roman, ali, kao što je to izbegao u „U vezi sa strancemˮ, tako i ovde ogoljeni jezik usmeren na glagole radnje i zbivanja (a ne stanja, nastavnica srpskog approves) služi oslikavanju svojevrsne mehanike stvarnosti – ustani, prošetaj, sedi, popij rakiju, ustani opet, hodaj, vrati se kući. U pozadini svega toga, odvija se Praško proleće na koje jedan istoričar češke istorije mora imati komentar i reakciju. Pitanje koje roman postavlja jeste – sme li? I ko je taj koji daje dozvolu?

Meni posebno zanimljiv aspekt romana u vezi je sa stanjem u akademskoj zajednici u Istočnoj Nemačkoj tih godina, gde neprestano stičete utisak da Dalov (a stoga i mi) ima pristup samo glumcima i statistima koji igraju uloge profesora, docenata i asistenata, dok se istorija, ipak, ispisuje u onim malim klaustrofobičnim kafkijanskim kancelarijama koje niče na neočekivanim mestima u gradu i romanu.

Hvala @radni_sto_knjige na prevodu koji nigde ne štuca, to je u poslednje vreme pravo blago na našoj sceni. 🌷

Jeste li čitali Kristofa Hajna? Planirate li? Ja se radujem nekom novom prevodu ovog autora – ne bih rekla da mi je postao drag, nije on od te sorte pisaca (i to je dobro), ali imam poseban osmeh kad pročitam njegovo ime otkad sam saznala da tvrdi da je film „Životi drugihˮ delimično zasnovan na njegovoj životnoj priči. Pitam se na kojeg lika misli 😉