Karin Tuil - Ljudska posla

Ovo je jedna od onih knjiga koje mi anksiozni obožavamo – znaš šta da očekuješ nakon pet strana knjige, sve je izvesno i nema mnogo dileme. To nije zato što je zaplet predvidiv, naprotiv, već zato što su sve knjige savremenih francuskih autora koje sam čitala u poslednjih nekoliko godina napisane po oprobanoj recepturi: mnogo politike + tu-i-tamo neki name-dropping, da se zna da autori poznaju Altisera i Fukoa (Lakan je bonus za ambiciozne) + neka ljubavna afera u kojoj su svi kul i niko nije monogaman jer to uopšte nije kul + islamski fundamentalizam u nanosima + prstohvat depresije i anksioznosti.

Moguće je da čitam pogrešne francuske autore.

Ipak, meni je ta izvesnost ponekad potrebna i odabrala sam ovu knjigu znajući da ću je čitati lako – nema tu nikakvih stilskih vratolomija, lirskih zanosa niti detaljnih opisa. Ovo je zanatski dobro napisana knjiga i sigurna sam da znate na šta mislim.

E, sad, što se ostalog tiče…

Kada bogati, umišljeni mladić siluje jedva punoletnu devojku, iz skromnije porodice, ne preterano elokventnu da ispriča svoju priču, ja se pretvorim u krvožednu rulju od čitateljke i potrebna mi je poetska pravda jer znam da ove druge nema.

I sve mi je jasno – relativnost istine, postmodernizam u tragovima, nije-sve-crno-belo naracija, ali ima vrlo malo stvari za koje mislim da nisu stvar interpretacije i silovanje je jedna od njih.

Karin Tuil sjajno prikazuje da društvo ipak misli da se i to može intepretirati – od toga šta je prinuda, a šta pristanak, do potrebe da se kvantifikuje bol silovane osobe. Oko tog centralnog motiva pletu se sve priče, a zaista ih je toliko da su neke epizodne zasenile tu kobajagi najvažniju.

Mislim da je, u želji da oslika društvenu pozadinu, Karin Tuil prečesto dopustila da se naracija razvodni i umrtvi, a kraj knjige mi je potpuni promašaj. Naravno da postoje ljudi koji profitiraju i od ovakvih događaja i nisu baš svi oštećene strane, ali autorkina neuspela ironijska distanca koja je dopustila da se ova priča završi na mestu na kojem nije smela izneverava ono malo poetske pravde koju dugujemo žrtvama.

Ako se pitate da li sam očekivala da silovana devojka postane direktorka Gugla, ne, nisam. Ali sam očekivala da saznam šta se desilo s njom nakon svega i da njena priča, ipak, bude poslednja. Ma kakva bila, a često su te priče bolne i teške.

Dobila sam Njegov kraj i to takav koji zahteva saosećanje i razumevanje porekla poriva da se drugi povredi i ponizi. I on je bez dileme realističan, samo je problem što ja nemam nimalo saosećanja. I brine me što ga autorka ima više za počinioca i njegovu porodicu nego za devojku koja je nestala iz narativa.

Ipak, na kraju, možda je i taj nestanak simboličan za ono što se dešava silovanim devojkama. One samo nestanu.

No, onda se pitam čemu trista strana ako ću čuti ono što već znam, a znate i vi.

Mislim da je tema neizmerno važna, ali kao što je Milica Vučković nedorasla temi partnerskog nasilja, tako je i ovo za Karin Tuil prevelik zalogaj. Ipak, tamo gde je Vučković banalizovala toliko da sam prekinula čitanje da ne bih počupala sebi kosu, Tuil je pametnije i temeljnije pristupila.

Samo nisam sigurna šta je zaključila.

Javite mi ako je vama jasnije.

P. S. Ja sam zaključila da angažovana književnost zahteva angažovane autore i autorke.