Judit Šalanski - Žirafin vrat

Ova knjiga je kao popravni iz biologije za sve koji nisu pazili na času.

I odmah da razjasnimo – ako vas je ubio Melvil kad govori o ribarenju i brodovima ili Man o nauci, brodogradnji i čemu-sve-ne ili nedajbože mislite da Ljevin kosi na pedeset strana, nemojte gubiti svoje vreme (i potencijalno moje živce kad vidim njanja-Ljevin-kosi-jako-je-dosadno-njanjanja, sorry not sorry).

Inge Lomark, nastavnica biologije u srednjoj školi, složila bi se s Herbertom kad kaže da je „telo okovano lancem vrsteˮ i da je svaki turnir protiv toga unapred izgubljen. Tako posmatra i ljude oko sebe, kao predodređene da opstanu ili budu istrebljeni, te se u njenim urednim klasifikacijama učenici dele na kržljave, rezistentne, (ne)popravljive, slabe i, uopšteno govoreći, na nekakve prelazne oblike zaglavljene između stanja punoglavca i odrasle žabe. I kao i svaki prelazni oblik u amorfnom stanju, tinejdžeri joj izazivaju pre svega gađenje, a potom i otpor prema društvenim promenama koje nove generacije tako vulgarno unose u njen svet, brižljivo sazdan na darvinističkim temeljima. U toliko ekstremno zauzdanoj ličnosti da se približava karikaturi nema mnogo prostora za manevrisanje osećanjima ili promenama, bilo unutrašnjim bilo spoljašnjim, jer svaka mikropukotina u tvrdom sistemu preti da ga čitavog ugrozi i dovede u pitanje. Stoga, Inge opasuje bedeme dodatnim slojevima naučnog rezonovanja i ono joj pomaže da se utvrdi u pozicijama koje negiraju onaj drugi deo dihotomije priroda-kultura, sve dok je situacija u njenoj školi ne primora da preispita sve iz temelja.

U romanu zatičemo Inge u toj prelomnoj tački, koja se očitava vrlo suptilno i kroz kratke rečenice nabijene tautologijama i aksiomima iza kojih, kao nekakva fleka, izbija njena banalna, umrtvljena i sterilna svakodnevica. Meni je na trenutke bila i zastrašujuće klaustrofobična usled tolikog osiromašenja svake vrednosti i smisla izvan uronjenosti u biološke determinante ljudskog potencijala, pa sam ronila na dah duže no što inače čitam. Nije doprinelo ni to što ovde ne postoji radnja u strogom smislu reči, već više nekakvo treptanje i suptilna pomeranja u drugom planu teksta, te čitalačka motivacija zavisi više od vas nego od teksta.

A Inge, nju ćete i danas sresti u onim stegnutim ličnostima koje su u sebi potisnule sve od Adama pa naovamo, ljudima uštrojene imaginacije, utilitarnim do apsurda koji su pristali na to da budu „okovani lancem vrsteˮ, tako žive, tako će i umreti, zalutaće u neki ovakav roman samo da bi vas okrznuli svojim ABC sistemima i uredno se smestiti u neki formaldehid na polici.

Ipak, Šalanski nas podseća da su oni kao meduze – providni, ali besmrtni.

I ponekad, sasvim nehotice, iz tih njihovih nomenklatura proviri lepota, a zbog lepote…

Zbog nje uvek vredi čitati.

Jeste li čitali ovo ili neko drugo delo Judit Šalanski? Ja se spremam za Atlas zabačenih ostrva 🌻