Januarska čitanja

Long time no see, a kad je tako, imam tremu kao da pišem pismeni zadatak u školi. Januar mi je protekao kao i svima, verujem, sklonila sam se s mreža da ne bih skroz pošandrcala, a i svaki put kad bih pomislila nešto da zapišem pitala sam kome se sad uopšte čita o tome.

No, januarska lektira bila je podeljena na Orkanske visove i Sve Ostalo, a danas želim da ukratko zabeležim utiske o Svemu Ostalom pre no što se vratimo na redovni program (jedna knjiga, jedan post, jedna pesma, jedna želja).

Patrik Modijano - „U kafeu izgubljene mladosti“

Patrik Modijano u „U kafeu izgubljene mladosti“ ispituje koliko glagola stane u jedan pasus i dok bih sigurno mogla da raspredam o slikovnosti, melanholiji, Pariz-kafe-Pariz estetici i dokumentarističkom pristupu, istina je da sam knjigu manje-više zaboravila jer mi je bila dozlaboga dosadna iliti čitala sam ja knjigu, čitala je ona mene. Ovo ne bi trebalo da vas odvrati od knjige jer sam sigurna da postoje čitaoci prijemčiviji od mene za ovakve teme i pristupe. Kod Modijana provejava nekakva svečana ozbiljnost koja ni u kom segmentu nema pukotinu kroz koju bi se provukla ironija, imala sam utisak da moram sedeti ispravljenih leđa na stolici dok je čitam, eventualno da setno koji put pogledam kroz prozor. Pripovedač traži Luki, ženu koje „nema“, a pritom sve vreme imam utisak da me Modijano ničim nije ubedio da mi bude stalo do svega toga, već me primorao na mentalnu gimnastiku kojom ću sebi opravdati njegove razloge da me kao čitateljku vuklja po ulicama Pariza.

Možda treba da odem u Pariz.

Žoakin Marija Mašado de Asis - „Posthumni memoari Brasa Kubasa“

Taman sam navikla da se ne smejem nikad više kad je Žoakin Marija Mašado de Asis uleteo u čitalački plan s „Posthumnim memoarima Brasa Kubasa“ i naglas sam se kikotala. Opšte je mesto porediti ovo delo s „Tristramom Šendijem“, ali nesumnjivo pripada književnoj struji dobrih zajebanata. Premisa je sasvim jednostavna – čovek je umro i piše memoare posthumno, bez zadrške jer mrtav čovek ne može snositi posledice. Sastavljen od niza kratkih poglavlja, ovaj roman oslikava ciničnu sliku sveta kroz interpretaciju raznih svakodnevnih zgoda u kontekstu ravnodušnosti svemira prema ljudskoj gluposti i banalnosti. Stoga, uprkos humoru koji je vrcav i nimalo anahron iz današnje perspektive, glavna premisa u svetu Mašada de Asisa jeste da je život suštinski besmislen, skup raznih sitnih i većih borbi, ali na kraju ipak besmislen. Dobro, i zabavan.

Alba de Sespedes - „Zabranjena beležnica“

„Zabranjena beležnica“ Albe de Sespedes zadovoljila je sve moje voajerističke porive (imate ih i vi, ne lažite sebe) jer em što čitate nešto „zabranjeno“, em što je to nečiji dnevnik. Sredovečna žena pokušava da u svakodnevici pronađe one sitne zaplete koji nas opominju da smo bića u vremenu, da nije sve jedna amorfna masa do smrti, ali ubrzo otkriva da su za ženu ti zapleti mogući samo u imaginaciji i uz mnogo manevrisanja. Ima tih knjiga posle kojih obolite na dan-dva i svaki put kad izađete na ulicu, vidite stvarnost iz perspektive zarobljene u knjizi, te sam ja tako usred januara videla prolećni sumrak i osetila miris drveća kroz otvoren prozor (da, da, znam, klimatske promene, blabla, ali i tu treba pronaći neku poeziju). A ovo je jedna od onih knjiga koja pokazuje da je Every(wo)man isprazan koncept, samo treba naučiti gledati.