Italo Kalvino - Teške ljubavi

Čitala sam Kalvina („Ako jedne zimske noći neki putnik”) u srednjoj, na preporuku profesora (pozdrav za njega jer me prati 😃), i posle sam ga nekako smetnula s uma iako mi se baš dopao. „Teške ljubavi” sam uzela jer mi je bio potreban predah od lirske proze, emotivno me je iscrpela, a nisam htela ni da se uhvatim nekog romana od 1000 strana jer čitam mnogo različitih stvari za fakultet i posao. Stoga, pripremila sam se za jedan susret starih znanaca, neopterećen sentimentalnošću, da bi me Kalvino uhvatio na prepad jer ovo nije Kalvino kojeg ja pamtim - zamišljam čoveka koji je ove priče pisao nakon nekakvih banalnih dešavanja na ulici, prisluškivanog razgovora u kafiću, izveštaja iz novina, kadra iz filma, stiha iz muzike, onako neobavezno i usput, beležeći ih tokom dugog niza godina, zaključivši naposletku da im je svima zajednička ljubav. Ta ljubav nije uvek eksplicitna, neki je možda tako ne bi ni nazvali, ali mislim da smo već utvrdili da su sve knjige uvek o ljubavi.

E, sad, sve je ovo super da me nije zatekao predgovor od 70 (slovima: sedamdeset) strana. Prvo, zaista imam pitanje ČEMU?! Drugo, Kalvino nije nepoznato ime domaćim čitaocima, a treće, nisam mogla da čitam do kraja jer sam se iznervirala što to nije pogovor, već izdavač ima drskosti (zaista ne znam kako to da nazovem jer mi je ovakva odluka veoma nemotivisana) da napiše predgovor duži od većine priča iz zbirke i pritom čitaocu koji nije tražio putokaz gurne nos u mapu čitanja iscrtanu po sopstvenom nahođenju. Stoga, čitajte na kraju, ako baš morate, ali ne pre susreta s pričama, po to ste došli kad se ugovorili dejt s Kalvinom.

A priče… One govore o čoveku. Već dugo imam utisak da savremena književnost za temu o ‘malom čoveku’ bira intelektualca, umetnika, nekog sa složenim estetskim obrazovanjem ko je samom autoru blizak, a retko ko se usudi da govori o činovniku, ćati, građevinskom špekulantu jer, prosto, to egzistencijalno iskustvo spolja deluje kao loš materijal za književnost. S Kalvinom, imate utisak da ne postoji loš materijal, samo loš pisac-posmatrač, a on bi mogao da piše o svemu i pronađe tačku identifikacije između devojke u Srbiji u 21. veku i uredniku časopisa o zagađenju vazduha sredinom 20. veka u provinciji. Za mene, to je pripovedačka magija koju ne nalazim često, te, kad sam rekla da mi je trebalo nešto ‘emotivno nezahtevno’, možda budem imala više sreće drugi put.

U prvom delu knjige su ‘avanture’ različitih junaka - od čoveka koji autoputem juri ka ženi s kojom se posvađao i raskinuo, a mi pratimo njegov tok svesti, preko žene kojoj je spao kupaći kostim dok je plivala i sad je u neprilici, do bračnog para koji se mimoilazi jer ima različite smene u fabrici. U drugom je duža, dvodelna priča o argentinskom mravu (urnebesna je), a tu je i poslednja, „Oblak smoga”, koja me je iz (ne)poznatog razloga posebno ganula, valjda sam osetljiva na smog. Čitanje Kalvina je rekonstruisanje prolaznih, sitnih osećanja koja zaboravimo, poput radosti susreta s voljenim ljudima ili trenutaka u kojima se, neočekivano, budi nagon za samoodržanjem koji smo mislili da, utonuli u svakodnevicu, više nemamo. Upravo zbog toga, mislim da je neprepričljiv jer on ne nudi toliko priču koliko iskustvo čitanja, i mislim da je savršen izbor za sedenje u parku uz neku kafu, kako sam ga ja (delom) čitala - bez velikih obrta, dramatičnih sudbina, samo isečak iz života ljudi koji verovatno sede na susednoj klupi.

Stoga, znate šta vam je činiti.