Italo Kalvino - Nevidljivi gradovi

Lako bi mi bilo prodati i fašistički manifest s ovakvim koricama, da budem iskrena, pa sam se (površno) baš radovala kad je stigla knjiga, lepo ju je gledati. E, sad, da li ju je jednako lepo čitati – na to nisam sigurna da imam jednostavan odgovor. Italo Kalvino zaista jeste pisac s vrlo nesrodnim knjigama. Da nema njegovog imena, teško biste pogodili isprva da je baš on autor. Volim takve stvaraoce, iako ponekad žudim za ponekom dodatnom stranicom nalik na knjige koje volim. Biće da je u tome stvar – odabrala sam „Nevidljive gradove″ u nadi da ću pronaći Kalvina iz „Teških ljubavi″, pa je moj prvobitni utisak možda zasnovan na pogrešnom trenutku za susret s ovom knjigom.

„Nevidljivi gradovi″ predstavljaju zbirku fragmenata o različitim gradovima koje je fiktivni Marko Polo posetio i sada o njima priča Kublaj Kanu, na čijem je dvoru po predanju bio (kažem po predanju jer u nauci i dalje postoje teorije da nikada nije posetio mesta o kojima je pisao, što vam preporučujem da istražite, vrlo je zanimljivo). Opisi gradova naglašeno su anahroni čak i u svojoj fiktivnosti – izroni poneki kamion s vremena na vreme, da vas opomene da se ne zanesete i ne pomislite da je išta u ovoj knjizi stvarno, od gradova do njihovih fantastičnih osobina kojih se ni naš Pavić ne bi postideo. Gradova je raznih i svi u sebi imaju zapretenu duboku metaforu o ljudskosti i njegovom bivstvovanju na ovom svetu i, premda mi se ideja neizmerno dopala, na trenutku mi je bilo teško da se probijem kroz preterano plastične opise arhitekture. Ipak, mislim da je važno napomenuti da je bilo kakav opis prostora u književnosti za mene izuzetno teško zamisliv i mnogo mi je lakše da sebi predstavim apstraktnije stvari nego one zasnovane na prostornim konstrukcijama. Čini mi se da je to delimično razlog zbog kojeg sam se kroz ovih 130 stranica probijala nekoliko dana i neretko me je zamarala gustina teksta koji je stilski besprekoran, ali na trenutke teško prohodan (a malo mi je i vrelina udarila u glavu, biće i da je do toga). Bilo kako bilo, ovo nije knjiga koja se guta, već mi pre deluje da ćete je ispljunuti nekoliko puta pre no što je svarite. I to je sasvim u redu, ima ko voli.

Veliko pitanje na koje nailazim kad je o ovoj knjizi reč jeste da li je ona uopšte o gradovima, ili je potrebno nekakvo izvanredno poznavanje filozofije da bi se razumelo o čemu to Kalvino govori. Ja ne verujem u književnost za koju morate biti Pera Kojot Super Genije da biste išta razumeli – smatram to nepotrebnom pretencioznošću jer, za mene, dobra knjiga mora funkcionisati dobro na svim nivoima teksta. Stoga, mislim da je za nekoga ona o gradovima, za nekoga će biti o ljudskom postojanju, za nekog filozofska rasprava, za nekog možda i kontemplativna poetska proza. Za mene, bila je avantura s nekolicinom posebno blistavih trenutaka, kao kad Marko Polo kaže: „U jednom gradu ne uživaš u sedam ili sedamdeset sedam lepota, već u odgovoru koji da na neko tvoje pitanje″. Grad, pak, za Marka Pola nije (samo) ono što vam prvo padne na pamet kad pomislite o gradovima – grad je i sve ono što je izvan grada (kada počinje to izvan, jedno je od pitanja koja Marko Polo postavlja); i ono ispod što je potonulo, a i ono što će tek da iznikne; i ono skriveno vidljivo samo pojedincu kojem treba da bude vidljivo, i ono očigledno što opet nekako većini ostaje nevidljivo. Stekla sam utisak da se u ovoj knjizi gradovi, šta oni za vas bili, ljušte u slojevima, ali sama suština izmiče jer je, kako naslov kaže – nevidljiva.

Mislim da je ovo sjajno delo za sporo čitanje, i nikako je ne bih preporučila za trenutke u kojima želite nekakvo uzbuđenje ili je svet prosto u tom trenutku prebrz (kakvi su za mene baš gradovi, recimo) jer ovo je jedna od onih knjiga koje bi Bašlar obožavao i na njima zasnivao svoju teoriju o sporom, beskrajno sporom iščitavanju.

Da li ste čitali ovu knjigu ili bilo šta od Itala Kalvina? Kako vam se čini?