Ingeborg Bahman - Trideseta godina

Danima pokušavam nešto da napišem, pa se dvoumim ima li smisla išta govoriti, možda samo kupiti 100 primeraka i slati ljudima na adrese, pošto Ingeborg Bahman ne samo da zastupa „svoju stvar” s vanrednom lucidnošću, već to čini s toliko neke perfidno-nežne ubedljivosti da me danima progone neke rečenice iz ove zbirke priča.

S Ingeborg Bahman sam se susrela na fakultetu, sasvim slučajno sam nabasala na praistorijsko izdanje „Maline” dok sam čitala o spisateljicama koje je Elfride Jelinek navela kao svoje uzore. Kao što je tada „Malina” i njena prepiska s Paulom Celanom, „Vrijeme srca” učinila da po milioniti put pomislim da je književnost jedino polje ljudskog stvaranja koje još uvek može da lupi vaspitnu šamarčinu mom okorelom cinizmu prema slabosti ljudskog duha zvanoj „ljubav”, sada me je ova zbirka, a najpre naslovna priča, podsetila na svu lepotu hrabrosti da se o sentimentalnosti govori na iskren, a nikada patetičan način. Prema mom čitalačkom iskustvu, to mogu samo Ingeborg Bahman, Rilke, Prust i Margerit Diras. Nije loše društvo, priznaćete.

Ne želim da vam opisujem radnju, nema potrebe, gotovo da je i nebitna. Snaga njenog pisanja je u lirsko-sentimentalnom skalpelu kojim precizno vrši disekciju (kod mene vivisekciju, zato mi i nije dobro od ove knjige) univerzalnog iskustva, ali ne onog banalnog – čitave stranice posvećuje reminiscencijama koje progone čoveka („kad jednom posrneš, celog života te progoni”, što bi rekla Znate-Već-Koja spisateljica), ali ne onog na (očiglednom) zalasku života, i mislim da je u tome tajna moći koje njeno pisanje ima nada mnom, a i nad vama će, ako mi verujete. U njenom stvaralaštvu, mladi ljudi su oni čija introspekcija prerasta u opsesiju onda kada osveste da su trenutke istinske sreće greškom interpretirali kao najavu nekakve buduće životne radosti koja nikada nije došla, te se zatiču u bolnom rascepu između neizvesne budućnosti i sasvim izvesno izgubljenog vremena u kojem se život dešavao bez njih. Nije to nova tema, pola svetske književnost je lament nad izgubljenim vremenom, ali Ingeborg u tom žalu uspeva da rekonstruiše lepotu najvišeg reda – jezičku, stilsku, sentimentalnu, plastičnu, kakvu god želite.

Ponekad ta lepota prerasta u bes, kao u priči „Undina odlazi”, kada se mitska junakinja oprašta od ovog sveta i svih Hansova koji njime hode, rečima: „Nikada nije bilo toliko magije nad predmetima kao kada si ti govorio, i nikada reči nisu bile toliko nadmoćne. Jezik je kroz tebe mogao i da se pobuni, da poludi ili da zagospodari. Sve si napravio rečima i rečenicama, sporazumevao si se njima ili si ih menjao, nešto preimenjavao; a predmeti, koje ne razumeju ni prave ni neprave reči, od toga su se gotovo kretali.” Čak i na vrhuncu intenziteta, kada je glas na ivici histerije, Ingeborg Bahman ni tada ne klizi u jeftinu patetiku – mislim da je „Malini” prikazala sav užas rascepljenog ženskog identiteta u odnosu prema Muškarcu, a u ovoj zbirci je kroz pretežno muške junake dočarala vanvremenski Weltschmerz. Ona je jedna od zaista retkih autorki koje o ljubavi govore neposredno do neprijatnosti, u smislu da imate utisak da vam je otvorila lobanju i čita iz nje, a da ta sitna, idiotska osećanja poput ljubavnih patnji odjednom od sramotnih postaju uzvišena i transformišuća. Imam utisak da je savremena književnost ovakvu ljubav proterala u petparačke romane, da li kao iscrpljenu temu ili sramotno nisku i patetičnu, a Ingeborg Bahman je tu da podseti da je ta tema ne samo večna, već možda i jedina koja će preživeti svaku epohu, sve promene u književnim pravcima, stilovima, sve postpostpostpostmoderne, ili koja je sad već po redu, i ono remboovsko „ljubav treba ponovo izmisliti” izvire na svakoj stranici, čak i kada piše o preminuloj deci ili unutrašnjem monologu jednog sudije. Moj veoma subjektivni utisak jeste da se ona uvek obraća određenoj osobi, a ne nekakvom idealnom čitaocu – da je u njenoj glavi, dok je pisala priče poput „Tridesete godine”, postojao vrlo konkretan sagovornik i poruka koju je potrebno neodložno mu saopštiti. Prošle nedelje, ta sagovornica-na-određeno-vreme bila sam ja i evo, još uvek razgovaram sa sobom.

„Zakorači li neku u tridesetu godinu, ljudi ne prestaju da ga zovu mladim. Ali on sam, iako na sebi ne otkriva nikakve promene, postaje nesiguran: oseća kao da mu više ne priliči da se izdaje za mladog. I jednog se jutra probudi, jednog dana koji će zaboraviti, i iznenada samo leži a da ne može da ustane, pogođen nemilosrdnim zracima svetlosti i bez ikakvog oružja i hrabrosti za novi dan. Kad zažmuri, da bi se zaštititio, potone nazad i prepušta se nekoj nemoći, zajedno sa svakim življenim trenutkom. Tone i tone, a krik ne biva glasan (i on mu je oduzet, sve mu je oduzeto!), i on propada u bezdan, dok mu čula čile, dok se ne raščini, ne izbriše i ne poništi sve što je verovao da jeste. Ali kada se ponovo osvesti, drhteći dođe sebi i iznova dođe do oblika, do persona koja ubrzo mora da ustane i da izađe napolje u dan, otkriva u sebi neku novu neobičnu sposobnost. Sposobnost da se seća. Ne seća se kao dosad, iznebuha ili jer je to želeo, ovoga ili onoga, već se s nekom bolnom pronudom seća svih svojih godina, ravnomernih i burnih, i svih mesta koje je zauzimao u godinama. Izbacuje mrežu sećanja, baca je preko vremenskog praga, baca je preko sebe i povlači samoga sebe, plenilac i plen ujedno, preko vremenskog praga, preko mesnog praga, da bi video ko je bio i ko je postao.”