Ingeborg Bahman - Simultano

Od neke osamnaeste godine vodim detaljne dnevnike čitanja, posebno iz perioda kada sam učila, jela, spavala i živela u čitaonicama Matice srpske. Ispisala sam preko deset svezaka mikrorukopisom, ali i danas, kada spremam neki rad za fakultet ili želim da se podsetim delova nekih knjiga, posežem za tim beleškama i nikada me nisu izneverile.

Sve do danas.

Pisala sam davno rad o „Malini” Ingeborg Bahman i sećam se da sam tada čitala i odabrane priče i njenu prepisku sa Celanom, „Vrijeme srca”. Za potonje nisam pronašla nikakve zapise, što je već dovoljno čudno, ali još čudnije jeste to što sam čitala „Tridesetu godinu”, o kojoj sam vam pisala u aprilu, još tada i… Pa, zaboravila sam da sam je čitala. Opet, to ne bi bilo nimalo iznenađujuće, ljudi prosto zaboravljaju stvari koje su tokom godina čitali, da me ta priča nije posebno raspametila pri, kako danas saznajem, DRUGOM čitanju. Tada sam imala 23-4 godine, a sada se bližim tridesetoj – uporedila sam ono što sam izdvojila tada (opšta mesta, nekoliko citata, osnovnu strukturu priče) i danas (čitave stranice, s pokojom slanom mrljom), i prvi put mogu da vidim sopstvenu istoriju čitanja kroz dva različita prevoda, dva stanja svesti i stepena zrelosti. Sad se pitam da li sam možda čitala i priče iz zbirke „Simultano”, ali ih je moj bezazleni optimizam iz tog perioda naprosto odbacio kao preterano sentimentalne ili tužne. Jer, ova čitateljka sada zaista misli da su ove priče, više no išta – tužne, jednako tužne kao komšinica koja kaže da vam je vreme da se udajete, šta čekate, otkrivajući više o sebi nego o vama.

Ženske junakinje u ovoj zbirci su te za koje verujem da bi bile predmet priča mnogih komšinica – tajanstvene, osamljene, u raskolu i sa sobom i sa svetom, s blago iskrivljenim pogledom (kad pročitate, videćete kakvu sam dosetku ovde napravila 😃) na stvarnost koja im se dešava, često bez njihovog pristanka na aktivno učešće u događajima.

Prevoditeljka iz naslovne priče koja sebe nikako ne uspeva da prevede u reči, već uvek ostaje na margini jezika, Beatriks, devojka koja otkriva lepotu u dokolici i samodovoljnosti, Miranda koja prepušta voljenog čoveka prijateljici i stičete utisak da ona „vidi” nešto van vašeg vidnog polja, nešto suštinski veliko što izlazi iz okvira proste velikodušnosti, potom starica koju je sin zaboravio, pa sada živi u bolnoj rascepljenosti između lojalnosti roditeljskoj ljubavi i potmuloj osećaja da je odgajila nečasnog, zlog čoveka, i, naposletku, Elizabet, fotoreporterka koja ne uspeva da pomiri svoju ideju o ljubavi kao trajnom konceptu sa spletom događaja u sopstvenom životu. Sve junakinje Ingeborg Bahman, ispod maske običnosti, kriju ono što valjda često zaboravimo, da niko nije običan jer, šta to uopšte znači biti običan? Recepcija ovih priča često je bila, i još uvek je, u senci „Maline” jer je priča o identitetskoj potrazi u tom lirskom romanu toliko silovita i upečatljiva da, ako ste ga čitali nedavno, očekivaćete isti nivo lirske meditacije i introspekcije koji u ovoj zbirci izostaje. Meni se, pak, ova zbirka upravo zato i dopada – pokazuje jednu drugačiju stranu Ingeborg Bahman, onu koja nije nužno sva satkana od citata koje ćete zapisivati u svesku, ali je životna, svakodnevna i… Pa, rekoh već, tužna. Imala sam utisak da sam srela neku strankinju u vozu, ispričala mi je svoju priču i sišla s perona, prepustivši mi odluku da je zaboravim ili, u nekom paralelnom univerzumu u kojem sam talentovana za pisanje, zapišem njenu priču.

Ingeborg Bahman jeste bila talentovana, sve ih je zapisala i, naposletku, odluku prepustila vama. Da zaboravite, kao dvadesetčetvorogodišnja ja, ili pamtite, kao :upišibrojgodina: ja.