Havijer Marijas - Srce tako belo

Ovo je roman o:

a) braku, ljubavi i vremenu pre i posle, nikad o sad – ako ste čitaoci koji tvrde da ne čitaju ljubavnu književnost, onda je još više o tome

b) rečima, govorenju i slušanju, prevođenju misli u jezik, ali koji jezik? – ako ste čitaoci koje žulja jezik, onda je još više o tome

c) krivici i njenoj relativnosti – ako ste čitaoci koji veruju da je krivica spektar (i usud), onda je još više o tome

d) o sadržaju koji sve vreme traži odgovarajuću formu – ako ste čitaoci s profesionalnom deformacijom, onda možda da čitate tri puta dnevno po pasus, najbolje posle obroka

Zamislite da znate da se desilo nešto strašno, ali da niste sigurni da li želite da znate šta se zaista dogodilo, iako vas od tog (sa)znanja deli nešto tako banalno kao što je – pitanje. Marijas pokazuje da to ne samo što nije banalno, već je znati ili ne znati fundamentalna tačka koji deli vreme na PRE i POSLE. Nije tajna šta se dogodilo, već i naslov, pozajmljen iz Makbeta, priča staru priču – neko je umro, u našoj priči jedna mlada žena, koja je jednog dana posle ručka uzela očev pištolj i prosvirala sebi levu dojku dok je ostatak porodice čavrljao, i sve to četrdeset godina pre no što pripovedač pokušava da nam ispriča nešto. Nije ni on siguran šta to uopšte priča, ali pošto je logoreja njegova profesionalna deformacija (radi kao simultani prevodilac), jasno mu je da se stvar mora ispričati, a događaji, kojih je možda bilo, a možda i nije, burgijati do besvesti, pa se možda naposletku izađe i na drugu stranu.

No, umesto odgovora, pripovedač otkriva slojeve – vremenske, značenjske, filozofske, jezičke (jer reči uvek lažu), i čini vam se kao da testira sve ključeve samo da bi zaključio da su vrata odavno provaljena, treba ih samo gurnuti (svaka sličnost s Kafkom je namer(n)a, i to moja). A da li će se to desiti zavisi od one nevidljive, a sveprisutne instance u ovom tekstu, koja na uho šapuće i predlaže da se na vrata ipak pokuca, zaviri i žrtvuje „srce tako beloˮ jer kada znaš ili, rečima Marijasa, kada čuješ, ne možeš više da ne znaš, a znanje neminovno i bespovratno menja tumačenje svega što je bilo pre.

Dopada mi se odrednica „antidetektivski romanˮ, iako zahvata samo delić onoga što ovaj roman jeste (a monstruozan je u svom zamahu, izaziva čitalačko strahopoštovanje) jer tamo gde bi valjalo tragati za istinom kao konačnim raspletom, izmišljaju se strategije za eliminaciju te istine jer sve vreme svi znaju, znaćete i vi vrlo brzo, Marijas je prevejan, a želimo da ne znamo, da ne čujemo, da nam se ne saopšti, jer ako pročitamo/čujemo, to će tek onda postati istina ovog teksta, a do tada je bila samo jedna od mogućnosti i strategija negovanja ambivalentnosti, prijatne u svom meandriranju oko istine (da, ovolike su i Marijasove rečenice, samo mnogo bolje).

Kao što rekoh, ljubavni roman, najbolja vrsta.