Hans Rosling - Faktologija

Imam nekoliko teorija zašto ljudi zaziru od popularne nauke.

Prva je pretpostavka da su predstavljeni podaci ulepšani da budu zanimljivi i atraktivni, dok je „prava nauka“ nekakvo sivo, bezlično znanje predstavljeno grafikonima i nerazumljivim jezikom.

Druga je u vezi sa ukorenjenom predrasudom da su naučnici, oni „pravi“, plemeniti ljudi koji nesebično rade u svojoj oblasti, ne očekujući finansijsku nadoknadu niti priznanje. U vezi s tim, valjalo bi imati na umu sve rasprostranjeniju pojavu akademskog preduzetništva, koje podrazumeva da naučnici odlučuju da neposredno predstavljaju svoje ideje svetu. Zašto kažem neposredno? Pa, dobre ideje uvek su meta ljudi iz biznisa koji na njima profitiraju ili ih otkupljuju za daleko manje novca no što ih posle prodaju. Mnogi naučnici prepoznali su mogućnost da svoje ideje plasiraju na tržište kroz lični brending, neposrednu komunikaciju s ljudima putem društvenih mreža i prijemčivu prezentaciju ideja.

Treće, reč „popularnaˮ kao žanrovsko određenje bije loš glas jer se mahom vezuje za psihologiju, a takve knjige u javnosti neretko predstavljaju ljudi koji ne ulivaju poverenje i deluju kao šarlatani.

Ipak, zaboravljamo da je jedan Terens Tao, recimo, snimio masterclass. Teorije Karla Rovelija o vremenu objavljene su u Laguni. Naposletku, objavljena je i „Faktologijaˮ Hansa Roslinga, istraživača javnog zdravlja i osnivača fondacije Gapminder, u saradnju sa sinom Ulom i njegovom suprugom Anom. Pošto je ovu knjigu Rosling pisao na samrti, za njen današnji oblik zaslužni su upravo Ula i Ana.

Faktologija je ideja da ćemo svet razumeti ukoliko budemo posedovali pravovremene i tačne informacije, a ova knjiga pokazuje da one postoje, ali ne tamo gde očekujete da ih nađete. Ne postoje u medijima, udžbenicima, među dobitnicima Nobelove nagrade ili na stolovima svetskih lidera, ali postoje u grafikonima koji ostaju nevidljivi široj populaciji. Rosling na temelju tih podataka kreira sliku sveta koja je umnogome drugačija od zvaničnog diskursa – neko bi rekao, poprilično optimistična.

Rosling se služi svojim bogatim iskustvom lekara u Africi i istraživača javnog zdravlja da bi na jednostavan i prijemčiv način objasnio matematički složene statističke podatke – drugim rečima, uči nas da čitamo grafikone na zabavan, ali nikako neozbiljan način. Tu se, rekla bih, javlja i otpor prema popularnoj nauci – Rosling o masovnom umiranju dece od dijareje ili epidemiji ebole u Africi priča lakim, hladnim i racionalnim jezikom koji je kontraintuitivan za čitaoca naviklog na medijsku dramatizaciju događaja. Tamo gde očekujemo najavu apokalipse, Rosling daje nadu da je promena moguća i da se već događa i to na osnovu prikupljenih podataka iz raznih međunarodnih organizacija i istraživanja. Zbog toga je (posthumno) bio optuživan za preterani optimizam, ali moj utisak nije da je u pitanju nerazumni optimizam već jedan istinski napor da se ponudi interpretativni okvir za nepregledne nizove brojeva i statističkih podataka.

Ipak, susrećem se s ličnim izazovom pri čitanju ovakvih dela, a on nema veze s popularnošću autora – kritičko mišljenje jednako valja koristiti šta god čitali, te ja nemam problem s formom u kojoj se nauka plasira. Ako neko ume da zastupa svoju stvar na lucidan i zabavan način, I am in, posebno ako uspe da zainteresuje i ljude koji inače nikada ne bi došli do ovakvih informacija ili razmišljali na ovaj način. Štaviše, iskreno verujem da je došlo vreme da raskrstimo s idejama da naučnici sede u nekim kancelarijama i podrumima, i da ohrabrimo deljenje znanja van akademskih institucija i strogo naučnih kruga.

A izazov? Nedavno sam čitala Saterlenda, jednog od osnivača Scrum-a jer me je karijerna mentorka uveravala da je projektni menadžment idealan posao za mene (i verovatno jeste, ali nije mi dovoljno zabavan, a moje gorivo je zabava). Imala sam velik otpor prema načinu na koji priča čovek koji je zaista mnogo uradio za implementaciju jedne od najrasprostranjenijih praksi upravljanja projektima, ali koliko često čujete „evo kako sam promenio svetˮ priče? Ja ne toliko često, i sve vreme mi je delovalo narcisoidno, arogantno i nerealno.

Nešto slično desilo mi se i sa Roslingom, ali onda sam osvestila da je to zato što smo navikli da o značajnim dostignućima naučnika slušamo posredno – od nastavnika, biografa ili iz udžbenika. To me je pomalo rastužilo jer sam nedavno čitala kako mnogi doktorandi postaju depresivni tek nakon odbranjenog doktorata (silly me, ja sam mislila da sam se na to pretplatila čim sam upisala), kada shvataju da njihove ideje ostaju samo još jedna skupina papira u nekoj prašnjavoj univerzitetskoj biblioteci. Da, imaju doktorsku titulu, ali potrošili su od 5 do 10 godina života razvijajući ideju u koju su verovali, samo da bi ona onda postala dva slova ispred imena.
I mi smo se, kao društvo, čini mi se, nekako pomirili s tim. Kad se, pak, desi da neko ovako direktno i hrabro progovori o sopstvenom radu, deluje nam neukusno iako svakodnevno na Instagramu čitamo i slušamo raznorazne koučeve koji na isti način plasiraju svoje ideje. Ali, eto, oni su valjda duboko ogrezli u kapitalizam, kao i mi, uostalom, pa njima praštamo, ali od naučnika očekujemo više.

Ja od naučnika očekujem da uradi sve da bi njegova ideja dobila šansu jer znam da je finansiranje projekata i inovacija vrlo nepouzdana rabota. Kao i u svakom žanru, i u popularnoj (mada ja ovo zovem nepopularna jer ovo nisu baš prijatna saznanja o tome koliko smo ograničenog znanja) nauci postoje dobre i loše knjige. Uvek se služite kritičkim mišljenjem, proverite reference i uradite sve ono što vas Rosling zapravo uči u ovoj knjizi.
E, i da. Ovih dana sam bila bolji predavač zahvaljujući zanimljivostima iz „Faktologijeˮ, a moji mali đaci, kojima sam pričala kako se u Indiji grade bunari, bili su zainteresovani da saznaju više o razlozima za takav tip gradnje. Zajedno smo tražili informacije po principa iz „Faktologijeˮ i mnogo toga naučili.

A ako ne znate zašto će se krajem veka zaustaviti rast populacije, „Faktologijuˮ u ruke!

A ako znate, šta mi preporučujete iz ovog ‘žanra’? 😊