Georgi Gospodinov - Vremensko sklonište

Naslov ovog sastava biće problemsko pitanje: ako su svi elementi jedne knjige dobri, da li je to dobra knjiga?

Podozrevam da bi se ovakvo pitanje dopalo Gaustinu.

Meni se ne dopada, a pre glavnog jela, a danas je na meniju paprikaš, sledi kratak EPP, nazvaćemo ga Ne-tako-diskretno-čudovište.

Naime, ne mogu da sudim delima koja odašilju visokofrekventne signale koje čujemo slepi miševi i mi čiji mozgovi rade s tim finim podešavanjima. Ima nečeg što sam osetila kod Gospodinova još u „Fizici tuge“, potvrdila u „Svim našim telima“ i posle ponovljenog testiranja na „Vremenskom skloništu“ odgovorno (i pretenciozno, a videćete da i nije baš) tvrdim da Gospodinov i ja delimo jednu značajnu osobinu – strpamo sve u lonac i nadamo se da će se tu odigrati nekakva alhemija, pa niko neće povratiti ili se otrovati. Ali možda i hoće, to je rizik na koji treba pristati.

Naime, ja nikad ne znam šta želim da kažem kad počnem da pišem i računam na magiju i univerzum da će iz reči izroditi neki smisao, da će rečenica doći do kraja, a stvar biti isterana na čistac. Hrpa papira po kojima pišem sve i svašta (trenutno se ispred mene nalazi jedan na kojem piše: mesto nasilja i prinude, lepota zlobe, žensko telo je zamka, ubija je stezanje, starija verzija iste pesme – ko hoće, neka proba da reši rebus) biva prevedena u jedan Word dokument, a to prevođenje je bolno, manje po mene nego po čitaoca.

Nakon reklama, vraćamo se u studio.

Kada je gostovao nedavno u Beogradu, Gospodinov je rekao kako voli da počne, ne zna da završi (Kalvino je tvrdio da ne voli da završava, a i ko kaže da stvari treba dovršiti, ja s druge strane ekrana saosećajno klimam glavom) i to je glavni recept za ovaj književni paprikaš – nije kao da treba kuvati istu stvar, ali priznaćete da ovaj recept ima svoje varijacije u savremenoj književnosti.

I kao u slučaju svih recepata i svih decenija, svako ima omiljen(u), a mešanja bi mogla biti pogubna. 😉

O tome je, otprilike, „Vremensko sklonište“. Ne o paprikašu, mada se kod Gospodinova uvek dobro jede, ali o mešanjima različitih sastojaka i nadi da će se među njima odigrati nekakva hemijsko-istorijska reakcija, ovaplotiti smisao negde između Gaustinove beležnice i vaše dnevne sobe.

U „Fizici tuge“ bilo je moguće, uprkos čudovišnom narativnom lavirintu, osetiti Gaustinovu nežnu ruku koja plete niti, negde u belinama između poglavlja, fragmenata i nasumičnih upadica. Ako imate selektivno osetljivu, ali ipak osetljivu, levu pretkomoru, taj smisao mogao bi se ovaplotiti upravo na tom mestu. Ali u „Vremenskom skloništu“, postoji opasnost da ne pronađete u kom skloništu leži rešenje rebusa, iako su svi ti elementi, kao na mom papiru (jeste li rešili do sada?), poetični i asocijativno smisleni.

Ako mi ne verujete, evo nekih: pravi život u nekoliko popodneva (51), ugašena svetla po sobama vlastitog tela (99), ne može se napraviti muzej nečemu što još postoji (152), ako sam ja živ, može li Gaustin biti mrtav (225, rešenje: ne može).

Kao što rekoh, ja sam čitateljka (i nekakva pisarka) koja voli da pliva, ne mora nužno da ispliva, lepo mi je dok sve fino talasa. Ali ako vi niste…

Još uvek ne znam gde ovaj tekst pošao, i ako vas čitanje frustrira i čekate odgovor s početka, ovo nije knjiga za vas.

A ako to nije slučaj…

Nađite sami odgovor na problemsko pitanje, ono je svakako postavljeno samo da vas upeca.

Jeste li upecani? 😉