Fernanda Melčor - Sezona uragana

Neko je napisao „sad ću morati mesec dana samo da gledam Diznijeve crtane posle ove knjige“ ili, što bi moja mama rekla, „ma je l’ ti baš moraš da čitaš te grozote, je l’ te neko tera puškom da to čitaš?“ Izgleda da baš moram, a za to su krive @cvojislava i @unbearably_bookish. Interesantno je što u svojim prikazima nisu otkrile ništa što ne bi smele, a mislim da je to pravi izazov kod ove knjige. Takođe, pridružujem se pohvalama za prevod Mihaele Šumić!

„Sezona uragana“ je knjiga o nasilju u najširem mogućem smislu, i to onom koje se poput usuda prenosi s jedne izgubljene generacije na drugu. Fernanda Melčor je rekla kako ne bi želela da se njena knjiga poistovećuje sa meksičkom svakodnevicom, već, što mi je bilo posebno zanimljivo, s onim najdubljim u njoj samoj. Ako pročitate ovu knjigu, biće vam jasno da joj to ne služi na čast. No, ne volim kad autori tumače svoja dela, ali ovo mi je privuklo pažnju jer nije baš česta pojava da neko ko piše o najkrvavijim fantazijama, silovanjima, prinudnim abortusima, bestijalnosti, pedofiliji i opštoj kaljuzi ljudskog duha izjavi kako to u književnost ne dolazi spolja, već iznutra. O ovome bi se dalo diskutovati, pa se ne ustručavajte da podelite svoje mišljenje u komentarima!

Nedavno su me prijateljice iz magazina Amplitude pitale za preporuku letnje literature, i premda mislim da ne postoji sezonska književnost, ovo svakako nemojte čitati negde blizu vodenih površina, mostova, noževa ili pred spavanje. Gadno je, baš je gadno, a Fernanda Melčor piše tako da ne možete da prestanete da čitate ma koliko zazorno bilo, pa vam se možda otvori neki čvrsto zatvoreni prozor za introspekciju i pitanja na koja radije ne biste da dajete odgovor. Jedno od njih svakako je i zašto nas privlače ove teme, da li da bismo se kroz fantaziju oslobodili sopstvenog mraka (a ovaj je crn da ne može biti crnji) ili, kako pojedinci pravdaju (sebi) gledanje Zadruga i sličnih formata, „da bismo videli kako ne treba“ i moralistički se zgražavali nad nečim što se sigurno ne dešava blizu nas.

Znam da su mnogi pominjali Markesa, ali mene je Fernanda Melčor najviše podsetila na Roberta Bolanja u „2666“, sa onim beskrajnim spiskovima mrtvih i iskasapljenih žena na meksičko-američkoj granici. Ipak, mislim da bi bilo greška posmatrati ovo kao društvenu kritiku iz više razloga. Prvi je taj što Fernanda Melčor ne prikazuje alternativnu stvarnost i svi događaji odvijaju se na vrlo ograničenom prostoru La Matose, koja figurira kao nekakvo začareno selo razvrata, kriminala i užasa. Da taj horor nije jedinstven, svedoči i Normina priča, ali upravo zbog toga što se svi likovi sabiraju u La Matosi i što iz nje niko nije pobegao, stiče se utisak da sav užas gravitira ka istoj tački – užas muške i ženske (dečje) prostitucije, narkoklanova, trgovine ljudima, i, u svemu toga, jedna zastrašujuće ubedljivo opisana identitetska kriza dvojice mladića, Branda i Luismita. Plašim se da bih vam pokvarila užitak ukoliko bih se upustila u opisivanje izvora te krize, ali bih vam svakako skrenula pažnju na nešto o čemu razmišljam ovih dana podstaknuta knjigom Lin Džejmison, a to je koliko dominantni kulturni narativi počivaju na teorijskom mišljenju istaknutih predstavnika, dok se rezultati s terena često radikalno razlikuju od njih. Otkud mi sad to? Pa, recimo, kad razmišljam o krizi seksualnog identiteta, meni se u glavi odmah nafiluju razne queer teorije, holivudski filmovi, woke kultura, pol/rod i šta sve ne, a ne padne mi na pamet da bi neko želeo da ubije osobu istog pola koja ga privlači da bi dokazao sebi da nije homoseksualac. Ili da bi silovao žene da bi isto to dokazao sebi. Čini mi se da Fernanda Melčor polazi od izuzetno pesimističnog stava prema kojem ne postoji teorija ili društvena kritika koja bi zaista nešto promenila i koja bi se, makar u svom izmenjenom, „popularnom“ obliku, i delićem očešala o ovakvu sredinu. Stoga, ovo bi bila kritika društvene kritike, u mojim očima, jer La Matosa ostaje čvrsto zatvorena do kraja. A kretanje vertikalno (ovo mi je potencijalno uspela metafora).

Veštica, o kojoj je ’kao’ ova priča (a nije, videćete zašto), ima tu sobu, čvrsto zamandaljenu, u kojoj se sabiraju sve fantazije bednog naroda koji u nju projektuje svoje želje, nije slučajno ’demonska’ i opasna po svakog ko u nju uđe. Fernanda Melčor produbljuje tu misteriju folklornim predanjima i vrlo lukavo ih eksploatiše, ali, ako pažljivo čitate, rekla bih da ćete primetiti da je misterija rešena već na samom početku kada je nagovešteno postojanje tog „nečistog prostoraˮ. Ali da li je prostor taj koji je nečist ili je posredi ’el alma’, prosudićete već sami. Rizikujem da zvuči kao da pišem sastav iz srpskog u školi, ali zaista mislim da ovaj roman otvara kompleksna pitanja i na njih ne daje odgovor jer odgovora možda nema. Videla sam negde polemiku u vezi s jezikom ovog romana, koji je prepun psovki i vulgarizama, a mislim da bi bilo sjajno kad bi takva vrsta dekoruma bila najveći problem u ovom romanu. Rekla bih da jezik odgovara temi. Da li je moglo drugačije? Sigurno jeste, uvek može. Da li bi bilo jednako ubedljivo? Čisto sumnjam.

Ja odoh da gledam Diznija, a vi – pa, usudite se.