Etgar Keret - Poleti već jednom!

Čitati izraelskog pisca ovih dana pomalo je kao rukovanje bocom dezodoransa ispred smederevca (mogla sam reći kamina, ali neću) – samo sam čekala da mi eksplodira u lice, tražila reči na P i G i tek nakon 100 strana oslobodila sam i sebe i pisca muka.

Neobična je zbirka u kojoj među istim koricama nalazimo priču o starcu koji uzgaja klona Hitlera da bi ga ubio, iako je jedini greh tog klona što liči na Znate-Već-Koga, perfidno umetnute priče o razvodu i neuspelim ljubavima, distopije u kojima deca-ratnici ginu u ratu SAD protiv Meksika loveći nešto što liči na pokemone i povremena javljanja s drugih planeta. Imala sam utisak da nemam blage veze gde me Keret vodi na sledećem dejtu – spuštamo li se u pakao ili ćemo se šeretski smejati u priči o paru koji je usvojio psa-teroristu. Ali sve to hehe, hihi, haha sačeka vas kad-tad jer je i Keret iz reda onih što brižljivo tešu letvu da vas njome odvale po glavi, te se u tom zajebantskom i kobajagi lajt materijalu nalaze zapretena fundamentalna egzistencijalna pitanja – „biti ili ne biti“ ovde je „leteti ili ne leteti“, i uprkos prividnoj razjedinjenosti ove za-svakog-po-nešto zbirke, tanušna nit ovog pitanja ipak drži sve na okupu.

Kad bih vam pisala o sve 22 priče, bilo bi mi potrebno isto toliko postova jer svaka me je naterala da vičem Vladu da mu pročitam koji red ili da je prepričam (da, ja sam ta što ide i sve spojluje), i to pre svega zato što se Keret aktivno i bez izuzetka bori protiv književne pošasti zvane Dosada. Neke priče će se nesumnjivo više dopasti od drugih jer mi se čini da Keretova proza gađa razne grupe čitalaca, i one što vole Prusta i one što čitaju samo naučnu fantastiku, ali ni od jedne nećete zevati i zato nije preporučljiv kao lakunoćno štivo. Pritom, ima nečeg apsurdnog u dubljim slojevima teksta s produženim efektom na čitaoca – recimo, ja od prekjuče razmišljam o priči u kojoj junak živi u sobi bez prozora i koristi aplikaciju/projekcije na zidovima za kontakt sa spoljašnjim svetom, ili spoljašnji svet koristi aplikaciju za kontakt s njim, znate već, leptir koji je sanjao da je čovek ili čovek koji je sanjao da leptir, ali prerušeno u hi-tech filozofiju.

Da bismo mi danas raskinuli, negde je neka prosta deoba morala da se desi, i Keret ne zazire od takvih misaonih eksperimenata kojima je cilj, čini mi se, da obuzdaju potencijalno isklizavanje u sentimentalnu banalnost svakodnevnih pitanja. No, ne znam da li ste ikad primetili, ali kada čitate pažljivo neki udžbenik za učenje stranog jezika s primerima silnih rečenica, gramatika i čudesa, uvek možete uočiti šta je mučilo priređivača teksta prema lajtmotivima – ja znam jednog koji se razvodio, jednu koja je bila na dijeti i jednog koji je mrzeo svoje komšije. Tako sam, čitajući Kereta, imala neodređeno osećanje da ispod tvrdokorne površine njegove mangupske satire pulsiraju neke magme, sentimetalne do koske, kojima do samog kraja ne dozvoljava erupciju. Zbog toga me je pretposlednja priča „Pineapple Crush“ uhvatila nespremnu sa svojom poetičnom nežnošću jednog Susreta čiji značaj nije umanjio pripovedačev lavovski napor da od sebe učini nesimpatičnog vaspitača koji navija da jedno dete umlati drugo, bezobrazno (stvarno, čak je i navijao da mali debeli ugazi drugog malog zlikovca, pedagozi na aparatima). Podsetiće vas da se Susreti odvijaju u najbizarnijim okolnostima i da ih taj apsurd čini realističnim.

E, sad, leteti ili ne – to pitanje ostavljam otvorenim.