En Karson - Crveni doc

Od prošlog ponedeljka i razgovora o En Karson razmišljam zašto sam baš „Crveni dok>ˮ istakla kao svoje trenutno najdraže delo En Karson, a inače nastavak „Autobiografije Crvenogˮ, je li stvar u novotariji, ali nije, pročitala sam sva dela koja imam opet pre dve sedmice, da li je do moje ljubavi prema začudnom začudnijem najzačudnijem, ali nije, iako je ovde nesumnjivo otišla najdalje proteravši junake, ubacivši njihove avatare, već mislim da je posredi sasvim drugačija stvar.

Tek mi je s ovim delom postalo jasno u čemu je stvar s Karson, zašto ne ustuknemo pred bizarnosti njenih svetova.

A svet ovog čudovišnog književnog hibrida umnogome je pomeren od erotičnog i mladalačkog čitanja Stesihora iz „Autobiografije Crvenogˮ ka nečemu mračnijem i bližem smrti nego ljubavi. U njemu je Gerion samo G i ostareli čuvar krda, Herakle je postao Tužan Ali Sjajan, vojni veteran s posttraumatskim sindromom, tu je i prijateljica Ida i čitava garnitura likova koje sreću dva nekadašnja ljubavnika na putu ka G-ovoj majci na samrti. En Karson na ovaj ili onaj način uvek ima posla s elegijom i gubitkom, a ovo delo nije izuzetak, s tim da je uprkos najiščašenijem postupku do sada, a poverovala bih i da je neke delove napisala veštačka inteligencija, recimo, ovo istovremeno i najemotivnije delo En Karson koje sam do sada čitala.

Naime, Karson savija formu do tačke pucanja, a svet iskrivljuje taman toliko da dramska kulminacija njenih „romana u stihovimaˮ zaista to i bude – kada Gerionova majka umire, to je najobičnija od svih smrti, uz oproštaj, patos, tugovanje, prazninu, sve, ali baš zbog toga biva hladan tuš u svetu koji Karson gradi. Sama po sebi, ključna elegija ove zbirke vrlo je obična, nekarakteristično za Karson, ali u kontekstu celine, ona jedina odskače i stoga u izvitoperenom svetu, pesnikinja pokazuje da obično ponovo može da postane vidljivo.

Njen postupak je izvrtanje klasičnog oneobičavanja – umesto da oneobičeno bude istaknuto, kod nje je sve oneobičeno da bi obično moglo da progovori, izrekne neke univerzalne istine i još bitnije, da ih čitalac zaista čuje, da se probiju kroz reku fotona koja bombarduje mozak svake sekunde. Nemali broj kritičara napisao je da je morao da spusti knjigu kad je došao do ove tačke, ali kada bih vam je ovde citirala, sigurno vam ne bi bilo jasno zašto je baš toliko dramatičan ovaj trenutak, a jeste – i ja sam spustila knjigu.

Pošto sam odavno odustala od pokušaja da „predstavimˮ dela En Karson jer su i ona sama u svađi s mimetičkim, želim da istaknem jednog „sporednogˮ junaka kojeg čudna družina na proputovanju sreće u mentalnoj ustanovi koju vodi tzv. Grok Dok. Jedan od pacijenata je 4NO, koji je opisan kao savremena verzija proroka ili anksiozna osoba izmeštena iz sadašnjosti, osuđena na život uvek u budućem vremenu:

„Očigledno taj čovek živi / u različitom mentalnom / svetu od drugih ljudi a / razlika nije u predviđanju / ko će osvojiti Svetski kup. / Čini se da 4NO svaki / trenutak vidi oko pet / sekundi unapred. Da li / se proroci razlikuju po / amplitudi viđenja? Možda / je Isaija imao oscilatornu / varijablu od četrdeset / godina ili čak punih sto.ˮ

Ovaj junak ima sve simptome anksioznosti, ali je ona izmeštena iz rečnika psihologije i premeštena u mitološki i biblijski kontekst, te se on pojavljuje na spektru od duboko poremećenog do proročkog junaka.

Stoga, njeno „oneobičavanjeˮ ide i u smeru primoravanja čitaoca da se izmesti iz univerzuma u kojem vladaju kategorije psihologije kroz odbijanje da se pruže laka rešenja za kompleksnost ljudskog (a ponekad i neljudskog).

A ako vam treba više – G čita Prusta i Harmsa, a u tom neobičnom duelu svetova, pobednika sigurno nećete predvideti.

Neće ni 4NO.

🅿️ Prevod Arijane Božović je odličan, utoliko više jer je postigla ritam i melodiju u nestandardnom poetskom postupku, a Šiškatraz i ostale kovanice trebalo je pronaći (u Šiškatrazu žive slepi miševi veličine tostera 😁).