En Karson - Autobiografija Crvenog

Prvi put sam počela da čitam poeziju noću negde na četvrtoj godini fakulteta, kad sam tri puta zaredom iščitavala Remboov „Boravak u paklu”, što će ostati jedna od najznačajnijih zbirki u mom čitalačkom razvoju. Shvatila sam da je poeziju najlepše čitati kad grad utihne, a sve postane vertikalno, i putevi, i mostovi, i tela, sve iznenada paralelno, kako Louel maestralno opisuje grad noću. Čvrsto verujem da ko ne nauči da čita poeziju, a to se zaista uči, nikada neće zaista razumeti i voleti Književnost, te čak i ovde na Instagramu ne shvatam ozbiljno one koji pišu „ja ne volim poeziju”. Poezija stoji na samom izvoru književnosti, a i danas, kada je masovno proterivana u podrume (u Laguni) ili police za koje su vam potrebne merdevine (Vulkan), predstavlja suštinu onoga zbog čega ostajem trajno zaljubljena u čitanje – čak i mizerni tiraži od 300 do 500 primeraka ne obeshrabruju pesnike i pesnikinje i prevodnu poeziju, te opominju da, uprkos svemu, postoji nešto plemenitije od broja prodatih primeraka.

Takva je i zbirka „Autobiografija Crvenog” En Karson, kao i veliki broj izdanja Kulturnog centra Novog Sada (En Sekston, Derek Volkot, da pomenem samo neka meni izuzetno draga i značajna) – prevesti delo koje je i tematski i strukturno nekonvencionalno i eksperimentalno, i udahnuti mu život na tržištu toliko neprijateljski nastrojenom prema poeziji, zahteva neizmernu ljubav i posvećenost pojedinaca koja me uvek gane i podseti na strast kakvu je imao Brodski kad je govorio o poeziji. Osećam se istinski privilegovano kad dobijem priliku da čitam ovakva izdanja jer znam koliko teško nalaze put ka čitaocima. Trebalo bi ih čitati makar samo radi podsećanja da „vetar mi leti u kosi, vozim bicikl, ja sam žena-mangup, moj raskid je najgori” nije poezija, kako vole da je zovu kod nas, već stihoklepanje iz super teške kategorije koje se nekom magijom stalno pojavljuje svuda oko mene, uglavnom uz napomenu kako „nije sve izgubljeno, mi imamo snažne ženske glasove”. Ne podsmevam se ni takvoj poeziji, niti njenoj publici, ali me pomalo zaboli slavljenje raznih rupikaur-pesnikinja bez ikakve kritičke, a neretko i preko potrebne etičke distance prema njihovom stvaralaštvu.

En Karson je pesnikinja koja vas lako može prevariti svojom pseudojednostavnom naracijom u ovom romanu u stihu, potom zbuniti, onda se možda zapitate jeste li ludi ili vam ništa nije jasno, pa se potom javi onaj aha-trenutak, a već u sledećem sve nestane. „Autobiografija Crvenog” predstavlja priču o sazrevanju (čudovišnog) mladića Geriona, homoseksualca našeg doba, a istovremeno i refleksom Stesihorovog Geriona iz antike, crvenog čudovišta koje je Herakle ubio. Veza sa antičkim predloškom vrlo je uslovna i labava na prvi pogled, ali zaintrigiranom čitaocu sasvim je dovoljan impuls za dalje istraživanje. Čak i bez poznavanja mitologije, čitanje ovog dela svojevrsno je emotivno ulaganje u priču koja čini ono što samo najbolja umetnost uspeva, da ponudi iščašen, oneobičen (ovde do krajnjih granica) pogled na ona pomenuta opšta mesta poput raskida, sazrevanja, ljubavi, i to čini tako što u centar smešta junaka čija percepcija se opire „raščitavanju”, kako to divno piše Sonja Veselinović u pogovoru. Oštar ugao tog zaokreta u poimanju predmetnog sveta nužno vas tera na ponovno iščitavanje i potragu za ključem, a potom vas neumorno hvata u mrežu složenih emotivnih zapleta koji su, možda, kada se sa stihova oljušte neosporna erudicija En Karson, nanosi mitologije i interteksta, ono najintenzivnije i najsirovije što je bilo potrebno ublažiti stotinama godina fermentacije jednog prastarog i tek delimično sačuvanog teksta.

Za Osmi mart vam, ovako zakasnelo, želim više pesnikinja poput En Karson.