Elizabet Straut - O, Vilijame!

Naslov sastava: Kako sam planirala da pročitam feelgood knjigu, pa je postala feelangry, pokrenula ono za šta engleski ima prelep izraz – shitshow (ja ga prevodim kao festival sranja), i na kraju dovela u pitanje moju želju da išta ovde pišem.

Dve trećine ove rečenice znate, nećemo ponavljati lekciju ni vi ni ja.

Ali ostala sam vam dužna zašto me je ova knjiga toliko iznervirala. Mislila sam da ništa ne pišem, ali sam zaključila da to ne bi bilo pošteno jer nisam obrazložila svoj stav. Ljubitelji Elizabet Straut možda neće želeti da nastave s čitanjem ovog posta, a oni koji to ipak učine… Neka imaju na umu da sam ja samo ovu jednu knjigu pročitala. Nažalost. I ova mi je bila previše.

Naime, ovo je za mene definicija onog kako mali Perica zamišlja književnost, a posebno onu književnost koja malo bocne svaku temu da ispoštuje sve što je popularno, a da suštinski pola toga ostane mlako, a nešto bogami i problematično. Lusi Barton je nekakva spisateljica – kažem ’nekakva’ jer je pripovedni glas koji joj je Straut dodelila toliko banalan da mi je skakao pritisak od svih pokušaja ’razgovornog stila’. Što je najgore, mislim da je time Straut želela da potcrta da je možda Lusi pobegla iz selendre, ali selendra nije iz nje, pa priča kao da je popila dva piva ispred prodavnice žena koja navodno uspešno objavljuje knjige u Njujorku. Nigde se ne pominje šta ona uopšte piše, od nas se očekuje da prihvatimo tu premisu da je ona spisateljica (ako je u prethodnom delu, ne zanima me jer se naglašava stalno da su nezavisni), iako sve u tekstu govori da ona nije pripitomila ni najelementarnije slojeve jezika.

A selendra… Sve vreme stiče se utisak da Straut poručuje da ukoliko želiš da budeš bogat, ne smeš biti siromašan, a ako si ikad bio siromašan, jebiga, gledaj da to nekako potisneš jer će te inače stalno ujedati za guzicu. To je onaj deo o ’klasi’ iz prikaza u Gardijanu koji je doveo do svega ovoga jer je njima izgleda dovoljno pomenuti siromaštvo da bi roman bio ’o klasi’, a ovo je sve samo ne roman o klasi – Straut ne samo što tu klasu nikako ne problematizuje, već mi se čini da je koristi kao dekorum za jednu finu middlebrow pričicu koju valjda nominacija za Bukera prodaje kao nekakvu ozbiljnu književnost. A ta pričica je otprilike o blentavoj gospođi koja je zaista simpatična i tako jurca da udovolji O, Vilijamu, O, Vilijame _ 6 _ 10 ^ 23, neopevanoj budali koji je neki ekvivalent zajebanosti Zverki iz Seks i grada. Znate ono, prosto zajeban tip, mlađe žene ga ostavljaju, on sve vara, Lusi juri da mu pomogne, ali čim ga prođe muka, odmah je zaboravi (ovo je doslovno ona scena iz Seks i grada kad Zverka dobije srčani udar), ali ona to neće da nam ispriča, a možda ipak i hoće, jer ona je jedna dobrodušna blentava ženica.

Čitav narativ toliko je veštački izveden da imate utisak da je sve puki dekorum, na ivici da i sama junakinja bude nekakva idiotska lutka autorki koja je možda i imala neku ideju na početku, a do kraja ju je zaboravila. I tako, svaki put kad se autorka zanese, krene tirada sa O, Lusi, O, Vilijame, O, POBOGU VIŠE, a onda se vratimo u um naše male slatke spisateljice Lusi koja je zahvalna univerzumu što više nije siromašna, čudi se što je napisala nekakve knjige i proputavala svetom jer „ala je život čudan“ kad u njemu proviđenje spasava od siromaštva.

Nije nego.

Možda sam više ljuta na one koji su rekli da je ovo „roman o klasi, tom velikom američkom tabuu“ nego na Elizabet Straut koja mi deluje da je htela da pogodi što više vrućih tema, starenje, seksualnost, porodicu, klasu, ljubav, sve s poleđine Kosmopolitena (sem klase, jelte), pa se survala u ponor banalnosti, neuverljivosti i idiotarija od kojih sam povremeno želela da vrištim.

Zašto sam pročitala? Verovatno sam imala perverznu potrebu kao oni što znaju da će se voz survati, ali ne skreću pogled.

Zašto sam (ipak) pisala? U PMS-u sam.