Elena Ferante - Frantumalja

„Frantumalja“ me je, kao ne toliko vatrenu čitateljku Elene Ferante, podsetila (i opomenula!) kako izgleda čista ljubav prema priči i pričanju, neopterećena teorijskim raspravama i intelektualnom masturbacijom kojoj su toliki savremeni pisci skloni, ljubav koja se odvija isključivo na relaciji pisac-tekst-čitalac i koja još uvek idealistički neguje veru u moć književnosti da čini promene na mikro- i makroplanu.

Elena Ferante je, kao ljubiteljka dobrog zapleta, itekako svesna kvaliteta fikcije koju je izgradila oko svoje misteriozne ličnosti, te je u „Frantumalji“ posebno zanimljiva ambivalencija između potrebe da se podsmehne radoznalom čitaocu, a istovremeno mu i otkrije biografske detalje, intimna razmišljanja, odgovara na pisma i daje intervjue. S obzirom na moju voajerističku ljubav prema prepiskama, intervjuima i dnevnicima, „Frantumalja“ me nije razočarala, već mi je pokazala, po ko zna koji put, da čitalac i pisac prilaze delu s dve različite strane, od kojih je, ako je verovati spisateljici, čitaočeva uvek povlašćena. Upravo zbog toga, razmišljanja autorke o klasičnim mitovima i opsesivne teme napuštenosti, brisanja i gubitka ljubavi osvetljavaju njene romane ’iznutra’, razotkrivaju šavove priče i pokazuju kako se to arhetipske priče useljavaju u moderne romane, a da to ne čine kroz razmetljivu erudiciju i agresivnu intertekstualnost. Elena Ferante ima poverenja u svoje čitaoce i ne misli da im je potreban Vergilije da bi se snašli u šumi znakova, i to je, možda i više od njene odluke da ne promoviše svoja dela, vredno poštovanja u trenutku kad savremena književnost neretko pribegava jeftinim trikovima da bi laskala svom, pretpostavljeno, nedovoljno obrazovanom čitaocu.

Razmišljanja Elene Ferante o ulozi i moći književnosti počivaju na nepokolebljivoj veri u ljudsku potrebu za pripovedanjem i lepotom, što me je podsetilo na eseje Brodskog i njegov stav da poeziju treba deliti po benzinskim pumpama i to joj nimalo neće umanjiti snagu, a naposletku, uverilo i mene da moje piskaranje po Instagramu neće komodifikovati književnost koju volim, već je, nekim čudnim digitalnim putevima, podeliti sa svetom.

Preporuka: „Pisma leta 1926.“