Džulijan Barns - Nivoi života

Skinula sam „Nivoe života“ s police bez ikakvog predznanja o čemu je reč, sem pomena Sare Bernar i Nadara na poleđini. Očekivala sam Barnsa kakvog volim i poznajem, razigranog, ironičnog, subverzivnog taman toliko da udovolji ukusu šire publike i ne premetne se u eruditsku onaniju, a dobila sam…

Ambis.

Podeljeno na tri dela nalik esejima (kažem nalik jer je mistifikovano do kojih dubina prodire fikcija), ovo neveliko delo hvata na prepad i onda nema nazad (pun intended, i, da, morbidna sam). Naime, u prva dva dela, „Grehu visine“ i „Na nivouˮ, Barns govori o letenju balonima, praveći suptilne aluzije na ljubav kao jedan takav megalomanski poduhvat koji se neminovno završava spuštanjem na zemlju.

I, dok ste s Barnsom „na nivou“, sve je u redu, ljubavi imaju svoj tok, vetar je nekad povoljan, nekad nije, čitav dekorum je tu i sigurni ste da znate kuda je stvar krenula i dokle će stići. Ali, baš u trenutku kada pomislite da je to kraj, iako ste tek na polovini knjige, otvori se rupčaga ispod vaših nogu i letite ravno u nju, kao u onom nekadašnjem kvizu, mislim da se zvao Ruski rulet, gde je nasumično odabran onaj koji će bespovratno propasti.

Neki od vas možda će misliti da je samo Barns taj koji je propao, ali ne, propašćete i vi sa njim, makar anticipirajući „gubitak dubine“, kako je nazvan treći deo. Ništa vam nije jasno?

Pre neki dan sam vas pitala na storijima da mi napišete šta vam je prva asocijacija na „nesrećnu ljubavˮ, a sama sam se posle zamislila da li je to ona koja je neostvarena, ili osujećena društvenim okolnostima, ili neuzvraćena, ili prekinuta. Odmah mi je pala na pamet ona Svanova rečenica pred kraj „Jedne Svanove ljubavi“, kada, parafraziram, kaže da bi mu draže bilo da je Odeta umrla nego da je uradila to što jeste. Mrtva Odeta bila bi zanavek zaustavljena u trenutku ljubavi, ona ne bi mogla tu ljubav da izda ili demistifikuje kao jednosmernu iluziju koja s njom nije imala nikakve veze.

A Barns, on kaže da je ono što se oduzme u emocionalnoj jednačini uvek veće od početnog zbira (a+b=c, ali c-b = -a) i da je on, zaljubljeni pisac, sada negativna vrednost u sopstvenom ustrojstvu sveta. I dalje ništa nije jasno?

Barnsova žena je umrla.

A sa njom, umrlo je i mnogo njegove životne radosti koju pažljivo, nikad je ne vulgarizujući, popisuje u inventaru malih intimnih radosti svakodnevnog života jednog para koji je bio braku više od 30 godina. Pet godina nakon smrti Pat, a pažljivi čitalac zna da joj Barns posvećuje sva svoja dela, došlo je vreme da se izmisli nekakva forma koja je neće izneveriti, komodifikovati njihov odnos, a ipak joj dozvoliti da postoji negde van sećanja koja blede.

U jednom meni posebno upečatljivom delu, Barns govori kako je tek nakon njene smrti naučio da ceni operu, tu formu histeričnih, sirovih osećanja gde protagonisti urlaju i vrište jedni na druge, i naravno, uvek se vraća operi Orfej i Euridika. Tamo gde ste navikli da Barns bude dovitljiv, sada je neočekivano direktan, neironičan i precizan u opisivanju žalosti.

Barns je ateista, te ne veruje da postoji neka druga dimenzija u kojoj ga Pat čeka. A biću lišenom vere u onostrano, preostaju samo sećanja i reči koje bi ih mogle sačuvati, makar nešto duže od smrti onoga koji se seća. Poduhvat je uzaludan, ali od životne (smrtne) važnosti.

I to je to, to je sve.

A ako mislite da sam vam sve pokvarila prepričavši „Nivoe životaˮ, pročitajte da proverite jeste li u pravu. Podozrevam da sam vam opisala samo svoj ambis, a vi ćete već naći svoj.